INTERVJU – GORDANA RADOJKOVIĆ

Folklor umetnik

Poštovanje. Predstavite se našim čitaocima i recite nam zašto sam baš Vas izabrao za ovaj intervju.

Ja sam Gordana Radojković, a izabrao si me jer sam skoro ceo život u folkloru, od svoje osme godine.

Folklor kao igra je spoj plesa i tradicije, ali folklor kao pojam je nešto mnogo šire, zar ne?

Kada laik kao ti zna da je folklor mnogo više od igre, to je jako dobro. Način života, naravno ako se prepoznaš u njemu. Kada kreneš kao klinka, definišeš ga samo kao igru. Šta sa 8 godina možeš znati o tradiciji? Ideš zato što je tamo interesantno. Devojčicama su prelepe šarene haljine, nošnje, dečacima su prelepe devojčice i svi kreću da se igraju. Ta igra je po pravilima i izaziva sreću kod dece kad je nauče. Prvo ne znaju ni koja je koja nogica, ali velikom brzinom postaju pravi majstori.

Kako početi?

Najbolje je kad sve ide na inicijativu deteta, ali vrlo često inicijativa roditelja preovlada. Roditelj treba da dovede dete i ništa više. Ako se detetu ne dopadne, može ići na fudbal ili u muzičku sekciju. Roditelj treba da zna kad je dosta. Ako je dete za to, podrži, ako ne, pusti ga. Ukoliko ostane, sve dođe u svoje vreme, tu je i prvi nastup, dođu roditelji, pa si ti tako mali a tako bitan, obučeni kao velike čike i tete, dobiju veliki aplauz i eto igre u krvotoku.

– Sve dođe u svoje vreme, tu je i prvi nastup, dođu roditelji, pa si ti tako mali a tako bitan, obučeni kao velike čike i tete, dobiju veliki aplauz i eto igre u krvotoku. –

Kao sport. Da li je folklor sport?

Što da ne. Igra je sport. Sport je zabava. Sportisti, horisti i mi smo uvek mislili da smo elita ovog grada. I bili smo. I sad su. Decu treba skloniti sa ulice ili pravilnije, deca se sama trebaju skloniti sa ulice. Zdravo druženje. Folklor ima više generacija (odrasli, omladinci, deca, veterani) i svi paze jedni na druge, baš kao i sportska društva.

Putovanja? Još jedna veza sa sportom.

Naravno. Meni je folklor priuštio putovanja po svetu. Spomenula sam da je folklor način života. Mi smo stvarno bili jedna porodica. To ostaje za ceo život.  Putovanja nismo plaćali. Sve je organizovano preko klubova Jugoslovena u inostranstvu. Autobusom smo se vraćali 27 sati, Dortmund – Zrenjanin. Stigli smo, istuširala sam se i otišla na ekskurziju u Rovinj. Sa 17 godina sve možeš i ništa ti nije teško. Nemoj zaboraviti da tada nije bilo mobilnih telefona, nisi mogao da se javiš kad hoćeš, ali roditelji su znali da će sve biti u redu i da pazimo jedni druge. Stariji su pazili na mlađe, kao u velikoj porodici. Najduža odsustva od kuće su bila i po mesec dana.

Ko je glavni u folkloru?

Koreograf za jedno, šef orkestra za drugo, ali s njima možeš da igraš do zore u sali za probe. Ne možeš izaći iz sale za probe samo s njima. Kao u modernom sportu. Potreban ti je predsednik društva da organizuje nastupe, putovanja, nađe sponzore… Menadžer.

Kako danas regrutujete?

Kao i uvek. Mi ne tražimo samo igrača. Mnogi počinju u školama. Ako popustiš u školi, bićeš kažnjen. Ako nisi dobar đak, nema turneje po moru, nema putovanja, treba da odsustvuješ iz škole, pa kako da razredna pusti lošeg đaka? To gradi ljude i pravi igrača.

Kulturno umetnička društva?

Blizu nas? Lido iz Kikinde. Moj Pionir, naslednik Proletera koji je svojevremeno nastao kao radničko kulturno umetničko društvo, a za Pionir nisi morao biti radnik, primali su sve. Petefi Šandor, dugo postoji, Kolo iz Melenaca… Ima ih puno.

Etnos?

Mi smo razmenjivali igre s drugim društvima. Igrali smo igre iz cele bivše Jugoslavije. Imali smo koreografe iz drugih republika. Jednom smo iskoristili koreografa iz Makedonije, koji je u Zrenjaninu služio vojsku. Naravno da je igre iz Makedonije napravio bolje od bilo kog koreografa, koji nije iz Makedonije.

– 1981. je naš zrenjaninski KUD Pionir bio na vrhu sveta, najbolje društvo u Jugoslaviji, koja je nama, ili bar većini, bila čitav svet. –

Da li su Makedonci krem?

Krem ili lepota je u oku posmatrača. Zavisi šta ti leži i kakva si osoba. Nekom je krem Slovenija, nekom sa mnogo adrenalina su krem Rusini, veoma žestoki, vatreni i prepuni akrobacija. Ja sam bila sitne građe i volela sam rusinske igre, bila sam vrteška. Kasnije ti više pašu sporije varijante, Staro Vranje, Linđo iz Dalmacije… Nema pravila šta je krem? Logično je da kad ideš na skupove igraš svoje igre. Nećemo mi otići u Dalmaciju i njima igrati njihov Linđo. Svako predstavlja igre iz kraja odakle dolazi.

Uspesi…

Uspeh je sama igra, druženje… ali, 1981. je naš Pionir bio na “vrhu sveta”, najbolje društvo u Jugoslaviji, koja je nama, ili bar većini, bila čitav svet. Bili smo prvaci, najbolji od Vardara do Triglava. Ponoviću, ipak je najveći uspeh širenje porodice, bratska društva iz bratskih gradova… Nađeš se u nekom gradu, imaš gde prespavati i jesti. Tako je isto kad dođu kod nas u Zrenjanin. Čak i u inostranstvu smo bili smešteni kod naših ljudi. To su najveći uspesi.

Ima li miksa u folkloru, u jednom plesu mešanje dva podneblja?

Ne. Folklor je čuvar tradicije. Nema miksa. Plesom i igrom se čuva tradicija. Nema rok muzike s narodnjačkim pevanjem. Čuva se originalnost i s tim se ne igra. Kad skineš nošnju, van nastupa, to je već nešto drugo.

Crvene čizmice, to mene asocira na folklor. Nošnja?

Da, u pravu si. Jedne godine, u Nemačkoj, iznenadila nas je kiša a devojke su želele u šoping. Teku potoci kiše po Minhenu, šta da obujemo nas dvanaest, i setimo se da imamo rusinske crvene čizmice. I tako nas dvanaest devojaka šetamo Minhenom u crvenim rusinskim čizmicama. Definitivno smo bile veoma atraktivne. Kod nas su poznatije mađarske crvene čizmice, koje se malo razlikuju od rusinskih jer je mat koža za razliku od lakovane. Rusinska je i malo plića.

Nošnju smo same šile. Devojke su morale znati šiti i vesti. Dobijemo materijal i uradimo istu nošnju za sve. Negovali smo tradicionalni ručni rad. Nismo šile samo sebi, već i momcima s kojima smo igrali. Momci su s druge strane nosili opremu,kofere, nas i sve ostalo. Pravi džentlmeni. Nije im bilo teško vesti ili oprati nošnju.

Nemoj zaboraviti dijademu, izgleda kao tijara, ide na glavu, prepuna je cvetića i šarenih traka. Pravo je umetničko delo. To je deo rusinske nošnje, ne može da se stavi u kofer i spakuje s nošnjom, nosi se u ruci da se ne pogužva i ne polomi. Ovo pričam jer je pred nastup prijateljica shvatila da je zaboravila dijademu. Šta raditi? Najgore od svega u tom trenutku je to što svojom greškom izbacuješ još tri igrača, svog partnera i još jedan par jer se spletovi igara sastoje od parnog broja muškog i ženskog para. Nema 11 parova, 10 ili 12. Shvatila je da do koncerta mora da se snađe kako zna i ume. Otišla je u cvećaru, nije našla baš sitno cveće ali je imala sreće da je naišla na dobru cvećarku koja je napravila grubu kopiju od krupnog cveća jer u cvećari nije bilo sitnog. Bitno je da smo nastupili i igrom skrenuli pažnju s drugačije dijademe.

– Nošnju smo same šile. Devojke su morale znati šiti i vesti. Dobijemo materijal i uradimo istu nošnju za sve. Negovali smo tradicionalni ručni rad. –

Kao lanac, jak kao najslabija karika?

Zar nije tako i u sportu? Iskustvom možeš sakriti grešku. Moraš poznavati svoje igrače. Nekom neka određena igra ne leži, ali je najbitnije da premostimo. Izrotiramo se, slabiji idu u drugu lesu(red). Sve se to da pokriti. Osmeh i napred. Evo ti primer:

“Ojha” uvek izgovara kolovođa. Naš kolovođa je bio u vojsci pa ga je menjao momak koji ima tremu na javnim nastupima i tada počinje da muca. Mi svi čekamo “Ojha” s nogom u vazduhu, a on, “Oooo, Oooo…” i naravno neko od drugih momaka vikne “Ojha” i kolo krene.

Naravno, solisti se nekada posvađaju, živi ljudi, a mora da se igra. Skaču jedni ispred drugih, smetaju, igrači primete netrpeljivost solo igrača, ali publika ne. Naravno, sutra su ponovo najbolji prijatelji.

Koliko je folklor surovi trening a koliko su osecanja?

Da bi mogao da pokažeš osećanja plesom, moraš da pređeš mnogo surovih treninga. Publika vidi trešnju na torti, a do te trešnje ima jako puno rada. Znali smo na jednoj probi promeniti tri znojave majice.

Šta jedu folklor igrači?

Sve. Šta god da pojedu, potroše. Dok su igrači aktivni, punačkih nema.

Prepoznajete se lako na zabavama?

Naravno. Odmah se primeti kad neko zna da igra. Umeće igranja, koje ne mora biti profesionalno, je stvar kulture.

Video sam igrača kako pleše s čašom na glavi. Čije je to podneblje?

Naše. Banatsko. Imaš igru sa čašom na glavi i igru sa olbom. Olba je banatska boca za vino. To je stvarno veština.

Gordana, zahvaljujem se na razgovoru. Šta na kraju da poručimo klincima?

Klinci, probajte. Dete već od 5 godina može doći na probu. Nema tu moranja i prisiljavanja. Na početku se ne prave čuda, ali deca razvijaju motoriku, kreću se uz četiri takta, što je sasvim dovoljno. Ne moraju biti apsolutni sluhisti. Dobijaju osećaj za ritam. Bitno je samo da nema pritiska roditelja, tako se lako stvori kontraefekat.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here