INTERVJU – BOJAN MARGIĆ

Daleko je Austrija

bojan margić

Bojan Margić živi i igra fudbal u Austriji, a udaljenost njegovog Kicbila od Zrenjanina se ne meri u kilometrima.

Pričaj nam o Kicbilu i fudbalskom klubu.

Kicbil je malo mesto u Tirolu, jedno od najpopularnijih mesta za skijanje na planeti. Ovde se održava čuveni “Hanenkam” – svetski kup u skijanju. Traje tri dana i Kicbil pretvori u potpunu pozitivnu ludnicu u kojoj se nađe preko 100 hiljada turista. Tada na ulicama možete sresti Robena, Riberija, Alabu ili bilo kog drugog igrača Bajern Minhena, kao i najpoznatije glumce Holivuda, a Arnold Švarcineger je najredovniji i gotovo nikada ne propušta manifestaciju. A što se tiče fudbalskog kluba, takmičimo se u Regionalnoj ligi ili trećem po rangu takmičenju u Austriji. Klub je amaterski ali to nikada ne bi konstatovali. Svi u klubu obavljaju svoj deo posla kao da se nalaze u nekom od velikih evropskih klubova, znaju zadatke i maksimalno su posvećeni.

Snimak iz perioda kada je Bojan nastupao za FC Burmos.

Osnovni preduslovi za dobar fudbal u Austriji i Srbiji su totalno neuporedivi!

– Uvek pričam i da, iako igramo u trećoj ligi, klub svakog dana teži napredovanju i kopiranju dobrih stvari od onih najvećih. Tako, recimo, na svakom treningu i utakmici imam “čip” na leđima i da samo 5 minuta posle aktivnosti na mejl dobijem koliko sam kilometara pretrčao, što u laganom ritmu, što u sprintu, najveću ostvarenu brzinu, tačan broj skokova, duela itd. Svaki protivnik se skenira, u klupskoj kantini se na ogromnom televizoru gledaju snimci utakmica, i redovno se vrše analize naših mečeva. U timu, pored glavnog, pomoćnog, trenera golmana i fizioterapeuta, postoji i čovek zadužen za snimanje i obradu video materijala. –

Šta to još istakneš kada te prijatelji pitaju kako je u Austriji?

Mogućnost ljudi da rade i da za svoj rad budu plaćeni. Ali zar to ne bi trebala da bude sasvim normalna stvar svuda u svetu, da čovek radi, zarađuje i nesmetano stvara i živi za svoju porodicu. Lično, najviše mi se dopada sportska infrastruktura. Bilo da imate 10 ili 80 godina, u svakom mestu imate mogućnost za zabavu ili rekreaciju. Sa prijateljima možete igrati basket, fudbal ili šta već poželite jer imate terene za to na svakom koraku. Omogućeni su vam vožnja bicikla na hiljadama kilometara dugim stazama, planinarenje ili bar šetnja na čistom vazduhu po jasno obeleženim stazama na brdima gde se nalaze i restorani sa predivnim pogledima. Prisutni su i tereni za boćanje, stolovi za kartanje, šah…. Takođe, banjski turizam je fascinantan. Bazeni su čisti, moderni, sa termalnim i toplim vodama, idealni za odmor i opuštanje.

A fudbalska Austrija u odnosu na fudbalsku Srbiju?

Ovo je verovatno najčešće pitanje koje dobijam od prijatelja. Često im samo kažem da pogledaju video snimke i sami zaključe razlike. Srbija je zemlja prepuna fudbalskog talenta i kada bi upoređivali individualni kvalitet uvek bih bio na strani našeg fudbala. Međutim, fudbal nije individualni sport i isključivo ga tako, kao timski, doživljavaju Austrijanci. Svaki igrač na teren izlazi i više nego motivisan bez obzira o kom rangu takmičenja je reč, ne treba mu trener niti bilo ko drugi. Jednostavno se izađe na teren i ne postoje velike ili male utakmice. Ljudi vole igru i doživljavaju je kao sportski praznik. Još jedna ogromna razlika je i ta što je trener u mom klubu tu više od 10 godina. Doživljavani su i neuspesi, ispadanje iz lige, ali eto, sada, sa istim trenerom klub prolazi kroz najuspešniji period od osnivanja. Uvek pričam i da, iako igramo u trećoj ligi, klub svakog dana teži napredovanju i kopiranju dobrih stvari od onih najvećih. Tako, recimo, na svakom treningu i utakmici imam “čip” na leđima i da samo 5 minuta posle aktivnosti na mejl dobijem koliko sam kilometara pretrčao, što u laganom ritmu, što u sprintu, najveću ostvarenu brzinu, tačan broj skokova, duela itd. Svaki protivnik se skenira, u klupskoj kantini se na ogromnom televizoru gledaju snimci utakmica, i redovno se vrše analize naših mečeva. U timu, pored glavnog, pomoćnog, trenera golmana i fizioterapeuta, postoji i čovek zadužen za snimanje i obradu video materijala.

Posebno je interesantno uporediti amaterske lige?

Da, najuočljivija razlika je u infrastrukturi. Na primer, mi imamo tri terena. Glavni poseduje sve uslove i za utakmice druge austrijske lige. Pomoćni teren je u izvanrednom stanju i gotovo se ne razlikuje od glavnog. Tribina je sa jedne strane pokrivena i postoji 1000 mesta za sedenje. Treći teren je sa veštačkom travom i na njemu treniramo tokom zime. Sva tri terena su pokrivena reflektorima. Prisutna je i teretana, a i pokrivenost internetom u celom sportskom centru. Oni koji budu čitali će imati jasniju sliku ako kažem i da svake godine u leto na našim terenima treniraju igrači Kelna, ruskog Zenita, španskog Eibara, italijanske Bolonje, engleskog Stouka. Upoznao sam Miloša Jojića, Branislava Ivanovića, Mladenovića i mnoge druge.

Većina tih klubova ima i svoje redovno ažurirane internet stranice i pridaje se velika pažnja igračima?

I sam fudbalski savez ima svoju internet stranicu koja pokriva sve lige. Svaki igrač može da se pronađe i u svakom trenutku pogleda kompletnu statistiku. Na dlanu su vam odgovori na pitanja koliko ste minuta odigrali za klub, koliko golova postigli, kartona dobili, svaki izveštaj se čuva i u svako doba imate pristup svemu bez obzira da li ste fudbaler u poslednjoj ili prvoj ligi. Klubovi internet sajtove uredno i redovno ažuriraju i obaveštavaju simpatizere o narednim utakmicama i dešavanjima u klubu. Igrač se poštuje i niko vas ne pita da li imate menadžera, kuma ili brata na vlasti. Nema pritiska i sve je na vama.

Od sledeće godine će i druga liga najverovatnije biti poluprofesionalna!

– Svi rade i fudbal je isključivo hobi ili prilika da dodatno poboljšate finansijsku situaciju. Ističem i to da će od sledeće godine i druga liga najverovatnije postati poluprofesionalna. Fudbaleri će preko dana raditi u firmama a uveče trenirati. Razlog je jasan, smanjenje troškova za klubove. Obećana zemlja da, ali za one strpljive i sa pravim motivima i željama. –

Austrijske niže lige deluju kao obećana zemlja za fudbalere sa prostora bivše Jugoslavije?

Austrija ima jako puno liga. Samo ovde, u Tirolu, 8. Država je podeljena na mnogo regiona, pa puta, otprilike, još toliko ligaških takmičenja. Zaista puno fudbalskih klubova i mesta za naše igrače će uvek biti. Sigurno je da je kvalitet na ceni i da se isplatiti, a kao stranac morate biti duplo bolji od domaćeg igrača kako bi sačuvali mesto. Kada kažem da se kvalitet isplati, ne mislim da ćete se ovde obogatiti igrajući fudbal u nižim ligama. Svi rade i fudbal je isključivo hobi ili prilika da dodatno poboljšate finansijsku situaciju. Ističem i to da će od sledeće godine i druga liga najverovatnije postati poluprofesionalna. Fudbaleri će preko dana raditi u firmama a uveče trenirati. Razlog je jasan, smanjenje troškova za klubove. Obećana zemlja da, ali za one strpljive i sa pravim motivima i željama.

Veliki kao uzor!

– …svi ovdašnji timovi se trude da budu, na primer, Bajern Minhen, u mogućim okvirima. –

Da li su i dalje aktuelne, u jednom periodu su bile veoma popularne, tzv. vikend lige, odnosno idu li još uvek Srbi, Hrvati i Slovenci u većem broju da, recimo, odrade trening petkom a subotom odigraju utakmicu?
U Tirolu za tako nešto nisam čuo. Možda se to ranije negde dešavalo, i to samo u najnižim ligama i u mestima gde su naši treneri. Nisam siguran, pa se ograđujem, mislim da toga više nema. U mom klubu takvih slučajeva nije bilo. Razlog je prost, već sam pomenuo, svi ovdašnji timovi se trude da budu, na primer, Bajern Minhen, u mogućim okvirima, pa takve stvari ne bi išle uz ugled bilo kog kluba ma u kojoj ligi se takmičio.

Uzimaju li amaterski klubovi igrače bez probe ili je sve postalo daleko ozbiljnije?

U zavisnosti od lige u koju dolazite to može biti na preporuku prijatelja, trenera, menadžera a u odnosu na preporuku da li ćete na probu ili ne. Ukoliko već imate izgrađeno fudbalsko ime i igrali ste profesionalno, sigurno da je lakše. Moj primer je da sam imao sreću da me je veliki prijatelj i fudbalski trener u Austriji, Darko Ugrinović, preporučio i doveo bez potrebnog dokazivanja. Stajao je iza mene u svakom pogledu, i u onim trenucima kada me je lopta slušala i onda kada nije. U početku je uvek potrebno vreme za adaptaciju i ako nemate nekoga, kao što sam ja tada imao, možda se dolazak u drugu zemlju učini dosta teškim, mučnim i vrlo brzo poželite da se vratite svojoj zemlji. Svedok sam mnogobrojnih neuspešnih pokušaja.
A uspešni? Znaš li nekoga ko je imao sličan put i došao do jakog profesionalnog ugovora?
Jako je malo fudbalera sa naših prostora u austrijskom profesionalnom fudbalu. Ti momci koji i jesu su uglavnom ovde rođeni i prošli su njihove najveće fudbalske akademije. Inače, u Austriji postoji praksa forsiranja mladih igrača iz klupskih omladinskih pogona. Imao sam priliku da boravim u akademiji fudbala Red Bula, jednoj od najboljih. Broji preko 500 igrača i svaki od njih zivi samo za fudbal. To nisu samo kvalitetni mladi domaći mladići već se tu fudbalski obrazuju deca iz celog sveta. Prvi izbor će uvek biti pozajmica iz bilo koje akademije, pre onog iz druge države. Dodatna stvar koja komplikuje i otežava prisutnost većeg broja naših fudbalera je česta pojava da se sa našim momcima pojavljuju i menadžeri sa etiketiranom cenom.

Vidiš li sebe u Austriji do kraja života?

S obzirom da već imam 29 godina, neke fudbalske ambicije i planove nemam. Prava je šteta sto se fudbal ne igra do 50. godine, siguran sam da bih zaigrao u nekom od najboljih klubova jer mi se čini da polako ulazim u životnu formu. (smeh) Šalim se, naravno. Svi planovi su mi vezani za familiju. Ovde sam upoznao moju sadašnju suprugu i danas nam je tačno dve godine kako smo u braku. Živim svoj san sa njom. Imamo malu porodičnu firmu, bavimo se autobuskim prevozom na relaciji Srbija – Austrija, mogućnost da jako često boravimo u našoj zemlji i, kada god smo u prilici, to i činimo.

– Živim svoj san sa njom i fudbalskom loptom. –

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here