ZVONIMIR VUKIĆ – ZLATNI

Dobar kao hleb

zvonimir vukić

Negde u vreme cvetanja suncokreta, u julu mesecu, rodio se Zvone. Krupni žuti cvetovi obojili su zlatička polja, a u selo je stiglo zlatno dete

Čuli ste, zar ne, Vojvodina može da hrani pola Evrope. Možda u legendama ima i istine. Postoji jedna južnoameričkih Indijanaca koja govori o tajanstvenoj i nikad pronađenoj zlatnoj zemlji. Eldorado je mesto za kojim ljudi već hiljadama godina bezuspešno tragaju. Taj mitski grad blagostanja podignut od suvog zlata i danas živi u mašti čoveka, samo je pretočen u simbol sna o željenom ali nedostižnom. Kad loše ide idealizuješ i maštaš, ali je u Banatu zaista postojalo izolovano mesto, naizgled isključeno iz svega, seoska oaza usred nepregledne prostrane ravnice obradive zemlje pune zlatnog klasja. O tom pitomom pejzažu se nije govorilo mnogo da ljudi ne bi nagrnuli i uništili taj mir, tišinu i ravnotežu sa prirodom. Tako je možda bilo u vreme kada se hleb cenio, danas kada se baca postoji pretnja da ovo malo selo, poput mnogih drugih u Srbiji, nestane sa mape zemlje. Verovatno se nikad neće otkriti prava sudbina stanovnika Eldorada i istina o njihovom zlatu, dok za žitelje Zlatice znamo da poljoprivredno dobro iz kog se razvilo naselje nije više u njihovim rukama. No, priče se vremenom menjaju i transformišu pa je tako i legenda o Eldoradu promenila ruho. Za IndijanceEldorado u stvari nikada nije bio grad, već zlatni čovek, kralj od zlata toliko bogat da se svakog jutra od glave do pete prekrivao njim, da bi uveče svoj zlatni pokrivač sprao u jezeru i prineo ga kao žrtvu bogovima. I zrenjaninski Indijansi imaju priču o Zlatnom iz kraja od zlata, o Zvonetu Vukiću.

zvonimir vukić

Vukao je sve konce u igri Šahtjora i zadivio fudbalski svet

Negde u vreme cvetanja suncokreta, u julu mesecu, rodio se Zvone. Krupni žuti cvetovi obojili su zlatička polja, a u selo je stiglo zlatno dete. Sledećih godina je zlatokosi dečak bezbrižne dane detinjstva provodio trčeći za traktorima vrednih ratara ne bi li ga povezli barem malo, bar do kraja glavne ulice, a onda iz njih iskakao i veštim korakom nastavljao put livade na kojoj je sa društvom igrao fudbal. Znate kako se suncokreti okreću i prate kretanje Sunca, taj biološki sat su nekad imala deca. Možda se u tome krije simbolika težnje ka visinama, prostranstvima i idealima, ali pre svega kad si napolju od jutra do mraka razviješ spretne noge a Zvonkove su imale tu specifičnost da se već tih dana za njih lopta prosto lepila. Zrenjaninski Proleter je bio logičan izbor za najtalentovaniju decu iz opštine, a kad je obasjan sunčevom svetlošću i mekanim korakom prvi put kročio na teren u Karađorđevom parku zasijao je i Indijansi su znali, on će nas odvesti na Mundijal, blizu Zlatne boginje.

Priča je stigla do Španije, a oni su još od vremena konkvistadora malo alavi na zlatni sjaj, pa je tako Vukić završio u Atletiko Madridu. Međutim, kako je ovo zlato druge prirode, nisu znali s njim i dve godine će igrati za njihovu filijalu u drugoj ligi bez prilike da nastupi za prvi tim. Onda ga je pozvao Partizan, a u njegovom kraju se još od vremena Nenada Bjekovića zna – kad oni pozovu ti stojiš mirno. Njegova prva epizoda u Partizanu ukrašena je sa dve šampionske titule i osvojenim kupom, a kao najbolji strelac prvenstva sa 22 gola, i tada najbolji igrač tima, stekao je punu afirmaciju. Postao je reprezentativac.

Zvonimir Vukić

Centralna figura reprezentacije koja je u kvalifikacijama za Mundijal osvojila prvo mesto u grupi, ispred Španije

Ukrajinski Šahtjor je bila ekipa koja se tih godina uzdizala na evropskom fudbalskom nebu i činila kao prava sredina za Vukića. Već u debitantskoj sezoni bio je fudbaler sa najviše postignutih pogodaka u ekipi, u svim takmičenjima, da bi mu druga godina donela utakmice u Ligi šampiona protiv ekipa poput Milana i Barselone. Vukao je sve konce na terenu i zadivio fudbalski svet. Postao je najtraženija fudbalska roba. Licitirao se novi klub iz najjačih liga Evrope, ali je gazda Šahtjora imao druge planove. Zvonko je navodno bio prvi igrač koji mu je na ponuđeni produžetak saradnje rekao ne, izbio je skandal neviđenih razmera, sličan onom koje je izazvalo čuveno istorijsko ne koje je Tito rekao Staljinu. U Donjeck su ubrzo sletela dva Brazilca koja igraju na njegovoj poziciji, a na dobre ponude koje su stizale za Vukića se bukvalno nisu ni osvrtali. Nadvili su se teški oblaci nad njegovom klupskom karijerom dok je u dresu sa nacionalnim grbom sijao. Bio je centralna figura reprezentacije koja je u kvalifikacijama za Mundijal osvojila prvo mesto u grupi, ispred Španije. Taj tim je ostao neporažen u svih deset utakmica a primili su samo jedan gol. Bio je glavni kreator igre, postigao je i četiri gola, u podeli rada on je bio taj koji je vozio traktor dok su drugi otvarali kapiju.

Bližilo se Svetsko prvenstvo i trebali su mu minuti u igri koje u Šahtjoru više nije imao. Konačno, klub je popustio i pozajmio ga Portsmutu gde je zadužio plavu opremu poput one reprezentativne. U početku je izgledao dobro, ali je s promenom trenera izgubio mesto u timu i na polusezoni je kišno englesko nebo zamenio za proleće u Beogradu i Partizan kao poznati teren na kom će se spremiti za predstojeće veliko takmičenje. Nažalost, već na pripremama je doživeo prelom metatarzalne kosti i sezona je bila izgubljena ali je i pored toga našao svoje mesto među putnicima za Nemačku. Tamo smo se raspali, to je poslednja selekcija države pre nego što ćemo ostati bez onog sunčanijeg dela, Crne Gore. Malo šta se tamo desilo onako kako bi voleli da pamtimo, a Vukić je na prvenstvu odigrao svega dvadesetak minuta, tek toliko da bi moglo da se kaže da je ispunio svoju sudbinu.

zvonimir vukić

Usledio je povratak u Šahtjor i čekanje da ugovor istekne. U sećanje na zlatne dane u narandžastom dresu Zvoneima osvojene dve titule prvaka Ukrajine, dva kupa i superkup. Bez obeštećenja je otišao u ruskog premijerligaša, Moskvu. U Donjecku nisu mogli da se pomire sa tim, ali je FIFA stala iza igrača i potvrdila da ipak može da igra za klub iz ruske prestonice. Posle dve sezone se kao slobodan igrač po treći put vratio svojoj drugoj kući, u Partizan. Poput prve role u crno-belom dresu i ovaj put je bio jedan od najzaslužnijih za nove dve nacionalne titule i jedan trofej u kupu koji su obogatili njegovu karijeru kasnije privedenu kraju u sunčanoj Grčkoj. U bratskim bojama njegovog Partizana, u dresu PAOK-a, je ponovio prepoznatljivo dobru igru, a Veria je bio klub u kojem je igrao poslednje zvanične utakmice.

Među ratarima postoji jedna izreka koja kaže da ne govoriš da imaš pšenicu dok je ne poženješ. Pšenica se smatra za zrno života, a igrači poput Zvonimira Vukića su oni koji čine fudbal tim što jeste. I danas, kada pogledamo u nazad, slobodno možemo da kažemo da je Zvone bio fudbaler dobar kao hleb.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here