SVI PSI IDU U RAJ

Završi tamo i po neki fudbaler

vesko mihajlović

Čisto more i prelepe plaže, sjajni travnati tereni. Možda svi psi idu u raj, ali završi tamo i po neki fudbaler.

Svitalo je, jedan čovek se vraćao kući iz grada kad mu se u šetnji pridružio ulični pas. Pričinilo je to njemu nekakvu radost i dok su prolazili pored pekare pomislio je da mu se hranom zahvali na društvu. Dok je birao doručak za svog novog prijatelja shvatio je da pojma nema šta bi mogao da mu ponudi, dok je njegov pas uredno čekajući ispred vrata tu i tamo mahnuo repom. Pravi šarmer, gospodin pas, šta da vam pričam. Izašavši iz pekare čovek mu je pružio doručak a pas je zgrabivši tu rol viršlu pobegao. U čoveku se pojavila neka praznina.

Zar ta nepredvidiva narav uličnih pasa ne podseća na kultnog heroja Mančester JunajtedaErika Kantonu. Zbog one njegove legendarne izjave kada je rekao da galebovi prate ribarski brod jer se nadaju da će mornari baciti sardine u more. Tih godina kad je Kantona došao u Englesku gradio se ogroman i skupocen projekat zvan Premier liga. U prvi plan je izbio industrijski grad Mančester sa svojim fudbalskim klubom Junajtedom i Kantonom kao zvezdom tima. Daleko od svetala pozornice, kao u nekom paralelnom svetu, u Jugoslaviji, državi koja se raspada i u kojoj je život pasji, u jednom isto takvom industrijskom gradu, Zrenjaninu, bio je jedan fudbalski tim i u njemu fenomenalan igrač, ne toliko ekcentričan ali tehnički na visokom nivou, čiji su potezi, golovi, vrhunska igra i naleti kreativnosti zadivili sve. I dok su Mančester Junajted i najbolji igrač te generacije doživeli planetarnu slavu, to kao da zbog neke ravnoteže među zvezdama Proleteru i Vesku Mihajloviću nije bilo suđeno.

Suludo zvuči poređenje Mančestera i ProleteraKantone i Veska. Iz ove perspektive to je samo stvar mašte. Ali te 1991. prvenstvo Jugoslavije je bilo u rangu engleske lige. Na Old Trafordu je u okviru Super kupa Evrope Crvena Zvezda igrom razbila osvajača Kupa pobednika kupova, Mančester Junajted, iako izgubivši 1:0. Ferguson je prisećajući se te utakmice izjavio da su bili praktično uništeni, da je na poluvremenu moglo biti 5:0 za Zvezdu. Do revanša koji je trebalo da se odigra u Beogradu nije došlo zbog političke situacije u zemlji i trofej je poklonjen EnglezimaCrvena Zvezda je bila šampion Evrope, a samo par meseci pre ove utakmice Proleter ju je savladao na Marakani, 1:2, pobedonosnim golom upravo Veska Mihajlovića. Svaka naredna godina je brzinom svetlosti donosila udaljavanje engleskog fudbala od našeg.

U svetu filma postoji jedno niskobudžetno ostvarenje napravljeno u najminimalnijim uslovima koje svedoči da su talenat, kvalitet i originalnost možda važniji od uloženog bogatstva. To su fantastični “Ulični psi“, Kventina Tarantina, koji oduševljavaju sve filmofile. Možda Premier liga pokazuje da, u globalu, fudbalskim svetom vladaju drugi zakoni ali Vesko Mihajlović je primer da pojedinac može da ispliva, ako sledi svoje snove. Tako je ovaj Kragujevčanin, poput uličnog psa sa početka priče, očarao Zrenjanince i produžio dalje. Nismo imali šta da mu ponudimo, bilo je za burek i jogurt, ali on je zasluživao više. Otišao je u Vojvodinu u čijem dresu je odigrao samo dve sezone ali je stigao da ostavi neizbrisiv trag i stekne status legende kluba. Na kraju, valjda svi sanjaju da su kao u onoj sjajnoj pesmi morski pas bar jedan dan, pa su tako i Veska snovi vodili dalje, u najsunčaniju državu u ovom delu sveta, rodno mesto boginje ljubavi i lepote AfroditeKipar.

Kantona je imao svega 30 godina kada mu je dosadilo da živi sportski, i iako je u tom trenutku bio možda najbolji fudbaler na svetu prešao je da igra manje zahtevan fudbal na pesku. Nije imao potrebe bilo šta kome da dokazuje, nezamisliva stvar u današnjem modernom fudbalu u kojem vlada opšte odsustvo romantike, gde najbolji svetski fudbaleri u stopu prate brod modernog sporta i skupljaju sardine, ako su Kantonine sardine eufenizam za novac. Devedesetih se za malo šta u našoj zemlji moglo reći da je bilo romantično. Romantičnu surovost tog vremena je Vesko osetio najbolje na svojoj koži, ali je ipak uspeo da doživi pravu ljubavnu priču sa Kiprom. Sa fudbalskim umećem mogao je da bira klub i mesto gde će igrati, ali je do kraja karijere ostao na ostrvu na kom i dalje važi za najboljeg stranca koji je tu igrao. Tu je neprikosnoven, i ima tog nečeg romantičnog u tome. I dan danas je tu gde uživa poverenje i poštovanje, dobio je kiparsko državljanstvo i bavi se trenerskim poslom.

Čisto more i prelepe plaže, sjajni travnati tereni. Možda zaista svi psi idu u raj, ali završi tamo i po neki fudbaler.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here