VRATIO SE PRVOJE

Trebala bi i lopta na livade

prvoje

Prvoje se vratio, Lesi se vraća kući, vraća se i Šime, a kralj Petar i dalje jaše. Ne znam da li će dojahati, ali bi valjalo da se sport na velika vrata vrati u Zrenjanin i naš grad bude ono što jeste jedno vreme, grad sportova.

U malenom rudarskom selu Grinal Bridžu, u pokrajini Jorkšir, živeli su dečak Džon i njegov verni pas, verna čuvarkuća Lesi. Priču o ljubavi, odanosti i prijateljstvu između čoveka i psa znate. Lesi se uvek vraća kući, zar ne. U, isto tako malom, Tarašu, u Vojvodini, gde je zemlja izdašna, a stanuju dobri ljudi i vredni ratari, se svake godine na radost meštana vrati Prvoje, a za njim i druge rode. Ovog puta su svi bili zabrinuti zbog ružnih vesti koje ove godine redovno stižu iz Afrike, a tamo se tokom seobe, iznad Libana, rode i druge migratorne vrste ptica nemilosrdno ubijaju zbog zabave i trofejnog lova. Na radost Tarašana, Prvoje je prevalio herojski put i sada je tu. Ovo je šesta godina za redom kako stiže prvi i već tradicionalno čeka da se vrate i Šime i ostale selice koje su krenule njegovim putem do mesta na kojem ih čekaju označena gnezda i obilje hrane.

Rode simbolišu porodične vrednosti, odanost, vernost, pa i monogamiju zato što se veruje da imaju jednu srodnu dušu za ceo život. Sva ta sloboda a opet su vezane za određena mesta i svoje partnere. U egipatskoj mitologiji viši oblik duše se predstavljao kao roda i povratak ove ptice bi označio povratak duše, što bi značilo da osoba može ponovo oživeti. Slično je i u Tarašu, gde Prvoje najavi dolazak proleća i berićetnu godinu domaćinstvima. Rode većinu vremena provedu u Africi, a onda dođu i kao da zamahom svojih krila rasteraju teške zimske oblake, donesu lepše vreme i svojim klepetanjem pomažu prirodi da se probudi iz zimskog sna. Zov prirode čuju i ljudi. Dolazi proleće, vreme je za boravak u prirodi.

Zahvaljujući neprestanom tehnološkom razvoju se sve više otuđujemo od prirode. Opsednuti smo virtuelnim svetom, nezdravo se hranimo i, uopšte, živimo. Ali ima ovo vreme i svojih prednosti, informacije nam nikad nisu bile dostupnije, pa sam tako saznao za genijalnu nemačku teološkinju Doroti Zole. Doroti je na pitanje kako bi detetu opisala sreću rekla da mu ne bi objašnjavala, već bi mu samo bacila loptu i pustila ga da se igra. Toliko jednostavno, a opet je bio potreban neko da ukaže na to. Ranije je ljudima bilo dovoljno samo da oslušnu prirodu. Znali su, na primer, da rode prepoznaju zdravu sredinu i ako je njima neko mesto bilo pogodno za gnežđenje i polaganje svojih jaja značilo bi da je taj prostor nezagađen. Taraške rode nam govore da je ovde zemlja još uvek zdrava i kada bi živeli u skladu sa njenim zakonima i mi bi bili zdraviji, a možda bi tada sve došlo na svoje mesto.

Ovih dana je u Zrenjaninu aktuelan predlog o promeni imena grada. Prvoje se vratio, Lesi se vraća kući, vraća se i Šime, a kralj Petar i dalje jaše. Ne znam da li će dojahati, ali bi valjalo da se sport na velika vrata vrati u Zrenjanin i naš grad bude ono što jeste jedno vreme, grad sportova.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here