NIKOLA GRBIĆ – ČUVAR OLIMPIJSKOG PLAMENA

Rođen da postane vođa

Kad bi mogli da razgovaramo sa vatrom, verovatno bi nam rekla da je Hercegovac. Bar tako zvuči. Ovo je priča o sportistima koji su poput Promoteja uspeli da ukradu vatru Zevsu i donesu je na dar svojim ljudima

I bi svetlo. Dan. Noć. Smenjivala se leta i zime. Vatra. Čovek je najzad spoznao da vatra nije samo gospodar već i dobar sluga nakon čega na svetu više ništa neće biti isto. Svet kakav poznajemo je iskovan u vatri i od prvih dana je predmet obožavanja i poštovanja. Prate je razna verovanja i običaji. Kako su do nje teško dolazili, nikad se nije gasila i neko iz plemena je uvek bio zadužen da je održava. I tako, dok su ljudi sedeli oko vatre, slušali njeno pucketanje i gledali kako se uspinje ka nebu, baš kao što je uzdigla čoveka iz njegovog prvobitnog stanja i stvorila od njega razumno biće, izrečene su prve smislene reči, počeli su razgovori. Kazivale su se priče.

Prolazili su vekovi i mnogi će još proći a pričaće se o starom bogu Perunu, gospodaru munja i gromova, o Svetom Iliji i njegovom uspeću na nebo ognjenim kočijama koja vuku četiri konja iz čijih nozdrva izbija plamen, a na ognjištima grada, gde su isto tako četiri konja, ali debela, prešla preko Begeja nikad neće biti zaboravljena dva brata koja su poput Prometeja uspela da ukradu vatru Zevsu i donesu je na dar svojim ljudima.

Vatra je Božji dar. Kažu da pripada nebu, jer se uspinje. Da je zemaljskog porekla i nebeske sudbine. Kad bi mogli da razgovaramo sa vatrom, verovatno bi nam rekla da je Hercegovac. Bar tako zvuči. Nadomak grada sportova, Zrenjanina, nalazi se mesto naseljeno upravo Hercegovcima. Tu su založili svoja nova ognjišta iz kojih se uzdigao plamen zajedništva, čistog srca, duše, ljubavi i strasti. Dva dečaka iz tog mesta, sinovi poštovanog Miloša Grbića, su tom ognjištu prineli večni olimpijski plamen i učinili da se njegov sjaj nikad ne ugasi. To magično mesto je Klek, olimpijsko selo, a dečaci čiji su pupkovi u njemu zakopani su Vanja i Nikola Grbić. Olimpijski pobednici i članovi odbojkaške Kuće slavnih.

Zlato se proverava u vatri, a Nikola Grbić je ruke grejao na tom čarobnom ognjištu gde je i rođen da postane vođa

Bio je to kraj jednog veka i početak novog milenijuma, vreme kada smo igrali najbolju odbojku na planeti. Pomalo neshvatljivo, situacija u zemlji je bila u haosu, uslovi za sport nikakvi, što je učinilo da na igre i uspehe naših sportista gledamo kao na neki fiktivan svet, izmaštan. Tim neobičnim podvizima racionalno objašnjenje je teško pronaći, pa smo slavili srpski gen. Ti momci su postali pravi narodni heroji, svi do jednog jednaki poput vitezova okruglog stola, ali se ipak jedan izdvojio svojim naročitim umom i postao lider najtrofejnije generacije u istoriji jugoslovenske i srpske odbojke.

Odgovoran, ozbiljan, povučen, perfekcionista, iskren. Tako je u pet reči sebe opisao. Krv nije voda, sin je svog oca, moralnog gorostasa Miše Grbića, i on i njegov brat imaju iste moralne principe, viteške vrline. Klupsku karijeru je najvećim delom proveo u najjačoj ligi na svetu, zemlji koja je tih godina bila naš najveći sportski rival a reči njihovog selektora se pamte: “Dajte mi jednog Nikolu Grbića i Italija će da bude šampion na svakom prvenstvu do kraja njegove igračke karijere!” Dizanje je glavni taktički deo odbojke, a Nikola je ovaj segment igre doveo do savršenstva, a tek ona majstorska kuvanja. Poigravao se. Grande Nikola je sigurno najbolji tehničar svih vremena. Igrajući u nacionalnom dresu režirao je mnoge nezaboravne uspehe, osvojio je sjajnih devetnaest medalja, a sada ima priliku da kuva sa selektorske pozicije.

Dok je bio igrač često su mu treneri dopuštali da preuzima njihov deo posla, bio im je produžena ruka na terenu. Savršenim čitanjem igre svaki put je nalazio način da ekipa bude bolja. Izdavao je naređenja i organizovao igru. Slavljeničke noći, kad je predvodio ekipu do olimpijskog zlata, počeo je da sanja novi san. Legao je u krevet razmišljajući kako će opet pobediti, ali sledeći put kao trener. Za ognjište kažu da je središte duša, da tu borave duše predaka, simbol je znanja, mudrosti i veština. Zlato se proverava u vatri, a Nikola je ruke grejao na tom čarobnom ognjištu gde je i rođen da postane vođa. Klečani su ispisali jednu od najlepših priča u bogatoj istoriji jugoslovenskog sporta kada su momci sa sela postali prvaci one velike JugoslavijeBraća Grbić su snimila nastavak filma. Duh koji je učinio da žitelji ovog malog mesta dosegnu neslućene visine još živi u našem narodu, a Nikola Grbić je sada tu da izrežira treći deo ove Prašnjave bajke o sportu.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here