NEPONOVLJIVI BRANISLAV SIMIĆ

Herodot srpskog sporta

branislav simić

Profesor Branislav Simić nije od onih koji pričaju prazne priče. Sopstvenim primerom je pokazao da se mentalnom snagom i istrajnošću prevazilazi neuspeh.

Kada počinjemo ne znamo kako će se to završiti, rekao je Herodot. Dobro je znanje, zlo je neznanje. S novcem si zmaj, bez novca crv. Sve su to njegove misli. Slavni Ciceron ga je nazvao ocem istorije, potonji vekovi i nauka su potvrdili test očinstva a očevi su neko čijim se rečima veruje. Naizgled su jednostavne, ali velika je veština umeti jednostavnim jezikom svima razumljivim govoriti o životnoj filozofiji. Herodot se nije mnogo razmetao stvarima iz svog života, ono što se zna o njemu je vrlo skromno, ali će njegovo ime i slava živeti kroz delo dokle god se ljudi budu bavili proučavanjem prošlosti i vaspitavanjem naraštaja u duhu ljubavi prema otadžbini i čoveku. To je postulat za vek i vekova, ali čovek ne postupa uvek po logici i ne čini ono što je najbolje za njega, evolucija nas je načinila jedinim bićima u prirodi koja su samodestruktivna i kao takve nas vodi pred svršen cilj. Čovek je izuzetno komplikovano biće, a jedan od nekolicine onih koji svojim primerom i pripovedanjem pokazuju da je zaokret uvek moguć je profesor istorije koji je obrtao i poslagao mnoga ta složena bića na putu do olimpijske medalje, Branislav Simić.

Branislav Simić je vrstan sportista i izuzetan čovek, istoričar koji poput Herodota nastoji da ne iskrivljuje činjenice već da ih odvoji od mitova, čovek je čija se izlaganja odlikuju velikom savesnošću i istinoljubivošću.

Profesor se u pređašnjoj tvrdnji ne bi složio s nama, rekao bi da je on savladao ili pobedio svoje protivnike i da se drva slažu dok se ljudi usaglašavaju. Saglasni smo s njim, obrazovanje uvek ima prednost kao što u matematičkom pravilu množenje po redosledu operacija ima prioritet u odnosu na sabiranje, osim ako se sabiranje ne uokviri zagradama. Mnogi talenti se u kombinovanju tih brojeva izgube, pa na kraju ne prođu svi isto. Branislav Simić je neko ko je matematičke zakonitosti primenio na ispravan način. Zavšio je fakultet, stekao obrazovanje, a uz to je bio vrhunski sportista, jedanaest puta prvak Jugoslavije, višestruki prvak Balkana, šampion Mediterana, vicešampion sveta, četiri puta učesnik olimpijskih igara, po jednom osvajač olimpijskog zlata i bronze.

Neko ko javno priča o dve strane medalje, govori kako profesionalni sport sve više gubi ljudsku dimenziju gde se ona romantičarska fantazija lako pretvara u grubu realnost.

Ova olimpijska odiseja nosi jaku pouku. Na debitantskom učešću je doživeo peh već na prvom meču kada je slomio rebro, što ga je onesposobilo za dalje takmičenje. Sumnje u kvalitet i optužbe sportske javnosti sa kojima se tada perspektivni rvač suočio po povratku u zemlju zabolele su ga više od preloma. Na sledećim igrama je ciljao zlato silno želevši svima da pokaže koliko su se ogrešili o njega, ali je uoči takmičenja na sparingu povredio rame što ga je vratilo kući. Fortuna, boginja sreće, mu je priredila tuš, osećaj bespomoćnosti i razočarenje su ga patosirali, pomišljao je da zauvek napusti rvanje. Od takvih stvari ego pravi kompleks. Osetiš se kao roba, ona potrošna. Mnogi vrhunski sportisti posle takvih padova klonu, jer ih profesionalni sport pravi infantilnim poput dece, zbog iluzija koje stvara oni se već u 30-im godinama nađu na ulici, bez diplome i zaposlenja. Puknu pod pritiskom, jer dok zanemaruju sve druge aspekte života sport ih načini robovima svojih tela. Simiću je posle debakla na dve Olimpijade predstojala najteža borba, borba sa samim sobom. Njegov spas je bio to što je završio studije istorije i što ga je već tad čekalo radno mesto u školi. Deca se plaše čudovišta ispod kreveta, a časovi istorije su tu da im, između ostalog, kroz svoju hroniku krvoprolića ukažu da su čudovišta zapravo deo njih samih, deo čovečanstva, da ljudima oduvek upravljaju instinkti i da ono što je potisnuto uvek hoće da se oslobodi. Simić kao vrstan pedagog zna da je sport jedan od pravih načina jer preusmerava agresivne impulse na prihvatljiv objekat. Jedno indijansko predanje govori o dva vuka koja se bore u svakom od nas, jedan je Dobro a drugi Zlo, a poenta je da uvek pobeđuje onaj kojeg hraniš. Profesor Branislav Simić nije od onih koji pričaju prazne priče. Sopstvenim primerom je pokazao da se mentalnom snagom i istrajnošću prevazilazi neuspeh. Do sledećih olimpijskih igara je poput Brus Banera uspostavio ravnotežu sa Hulkom, velikim zelenim čudovištem u sebi, naučio da ga kontroliše i oslobodio ga na turniru u Tokiju gde se upisao u istoriju kao prvi individualni sportista osvajač olimpijskog zlata za Jugoslaviju. Ni tad nije stao, četiri godine kasnije je u Meksiku bio blizu da ponovi uspeh, osvojio je bronzu. Po završetku takmičarske karijere sudio je na šest olimpijskih igara, tri puta bio vrhovni sudija, 20 godina instruktor i član sudijske komisije Svetske rvačke federacije.

Branislav Simić je vrstan sportista i izuzetan čovek, istoričar koji poput Herodota nastoji da ne iskrivljuje činjenice već da ih odvoji od mitova, čovek je čija se izlaganja odlikuju velikom savesnošću i istinoljubivošću. Neko ko javno priča o dve strane medalje, govori kako profesionalni sport sve više gubi ljudsku dimenziju gde se ona romantičarska fantazija lako pretvara u grubu realnost. Zrenjanin je grad u kojem je proveo svoje najlepše godine i stvaralačko doba, mesto gde je rvanje deo lokalne tradicije i identiteta, gde žive ljudi koji i dalje veruju u staromodnu i naivnu sliku o sportu. Zrenjaninci su čuli za onu da se istorija ponavlja, ali i znaju da je Branislav Simić neponovljiv. Njegovo ime će u gradu na Begeju živeti dokle god se ljudi budu bavili proučavanjem prošlosti i vaspitavanjem naraštaja u duhu lokalpatriotizma, ljubavi prema sportu i čoveku.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here