KRALJEVIĆ MARKO I DEBELI BICIKLISTI

Putov’o sam kroz prostor i vreme da bih sluš’o vaše teoreme, opasno mi opali promili, na šta idu ti automobili!

Nešto Marku pred očima puče,

spojiše se i sutra i juče,

nesta neba, nesta i zemljice,

na Marku se iskrivilo lice,

a tad on i verni Šarac počnu

propadat kroz neku crvotoč’nu

prostornog i vremenskoga tipa,

gde j’ buzdovan, Kraljeviću pipa,

oko njega sve se izuvija,

nema mraka niti svetlost sija,

većem Marka hvata dijareja,

kad eto ih sred Zemunskog keja,

prevališe puteve goleme

iz prošloga u sadašnje vreme.

“Oj Šarine, gde smo došli ovo,

Gde su meni Turci i Kosovo!“,

Kraljeviću oko sebe gleda,

svi mlitavi i lica im bleda,

gleda kako izlazi ekipa,

ko iz auta, ko iz vernog džipa,

parkiraju gde je kome volja,

toga nema sred Kosova polja,

zna se tamo ko je pravi gazda,

a ovde se i Honda i Mazda

zaleću na Markovoga Šaru,

čak se voze i po trotoaru.

“Gledaj, Marko, ovu našu muku,

bicikli se jedvice provuku

kad prolaze kraj automobila,

jer je u njih mnogo jača sila“,

progovara čovek u odori,

Kraljeviću ne sluša šta zbori,

ćelav glavom i dežmekast rastom,

obavijen togom narandžastom,

simpatični, al’ ozbiljni buca,

Goran Denić – Dena, vlasnik ZMUC-a.

“Oj čoveče u čudnom odelu,

na se pažnju svratio s’ mi celu,

kako shvatih, vi ste biciklisti,

s autima su neki antihristi,

oni čine zulume po kraju

onima što vredno pedalaju,

al’ ću sve vas propustit’ kroz šake,

gde je ovde pravda za pešake?!“

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here