ILIJA LUPULESKU – DNEVNIK JEDNOG MOTOCIKLISTE

Dres uzdinske Uniree, na leđima Lupulesku, i možda najvrednija Ilijina medalja

ilija lupulesku

Ulice su široke i seku se pod pravim uglom, većina kolovoza u ulicama je asfaltirana. Između staze i regionalnog puta koji prolazi kroz selo prostiru se travnjaci i cvećnjaci, a drvoredi vode do parka u centru. Prelepa Rumunska pravoslavna crkva je tu od 1801. godine, velika i raskošna. U blizini je parkirao omiljenog dvotočkaša i seo na prvu klupu na koju je naišao. Leto je i jutro je lepo. U Uzdinu je, tamo gde je sve počelo. Imao je devet godina i zaigrao se sa drugarima u školskom dvorištu. Igrajući se postao je jedan od najboljih sportista i najtrofejniji stonoteniser u istoriji Srbije.

Stoni tenis je počeo da igra slučajno jednog julskog dana poželevši da bar na nekoliko minuta reket kojim su drugari udarali celoluidnu lopticu bude i u njegovim rukama, ali sve posle toga bilo je daleko od slučajnosti. Urođeni talenat i smisao za igru prvi je brusio trener Jan Bošika koji možda ima najveće zasluge za njegove kasnije vrhunske rezultate. Učio ga je ali i uverio da treba da izabere stoni tenis, a ne fudbal. Od tada do današnjeg dana ova igra je njegova životna strast.

Dete je uzdinske Uniree koje je u nastavku karijere promenilo mnogo klubova, najduže se zadržavši u beogradskom Partizanu, iako je po opredeljenju Zvezdaš. O kakvom potencijalu je reč bilo je jasno već kada je sa navršenih 14 godina osvojio juniorsko prvenstvo Jugoslavije, a nedugo potom dobio poziv i da bude deo reprezentacije u meču sa Mađarskom igranom u krcatom nadaleko znanom zrenjaninskom Medisonu. Imao je tu čast da pred 6.000 ljudi bude na parketu sa čuvenim timom kog su činili asovi poput Šurbeka, Kalinića, Stipančića i Karakaševića. Nikada više nije doživeo takvu atmosferu na jednom stonoteniskom meču i pamtiće svaki detalj do kraja života iako nije nastupio. Te 1982. godine, mesec dana kasnije, je u duelu sa Dancima prvi put i zaigrao za najbolju nacionalnu selekciju. Osvojio je ukupno četrnaest medalja na svetskim i evropskim prvenstvima i srebro na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. u igri muških parova, sa Hrvatom kojeg su Srbi obožavali, Zoranom Primorcem. Njih dvojica su u jednom momentu bili prvaci Evrope, drugi na svetu i Olimpijskim igrama i smatrani su najboljim na planeti u konkurenciji svemoćnih Azijata. Nažalost, Građanski rat ih je omeo da to u idućim godinama i zvanično postanu. I sa jednom Jasnom, Jasnom Fazlić, činio je savršeni par. Bili su evropski prvaci a i životni saputnici do 1996. Od 2002. godine ima i američko državljanstvo i odlučuje da igra za SAD, posle dugog insistiranja tamošnjeg saveza i saznanja da više neće biti pozivan u tim Srbije, i u njihovom dresu će se takmičiti do 2006. Jedan je od retkih sportista koji je učestvovao na šest Letnjih olimpijskih igara, na jednim kao član stručnog štaba, pod četiri različite zastave. Neizbrojivi su svi postignuti igrački uspesi na raznim turnirskim takmičenjima, a u poznim godinama je stigao da u nekoliko navrata bude i prvak SAD, kasnije je primljen i u njihovu “Kuću slavnih” a “tajnu” im je već odao u jednom od ranijih intervjua koji je radio sa novinarima u Čikagu:

“Mladi igrači moraju jako da treniraju, bar po četiri sata dnevno, da naporno rade na fizičkoj pripremi, motorici i brzini. Nakon godinu dana fokusa na osnovnim elementima potrebno im je takmičenje, veliki broj takmičenja i mečeva, jer će se na taj način susretati sa različitim stilovima igre i iz tih iskustava se nadograđivati i napredovati…” 

I danas sa porodicom živi u Americi. Igra egzibicione mečeve, vodi kampove i daje časove, radi u Kilerspinu, firmi koja je veoma zaslužna za popularizaciju stonog tenisa u SAD. Njegovo iskustvo, znanje i želja da pomogne u Srbiji još uvek nisu dovoljno i pametno iskorišteni, da li na mestu selektora ili rukovodioca, ali nije kasno. Ilija Lupulesku nije daleko. Leta koristi da dođe kući i uživa vozeći motore i družeći se na moto skupovima. Njegova su dugogodišnja ljubav za koju sada kada ne igra profesionalno ima više vremena. Ne može bez brzine, prijatelja, novih poznanstava i priča.

Ovih dana su “Dani Uzdina” i selo je sada već prilično budno. Prijatelj kojeg je čekao upravo dolazi, sešće na motor i zaputiti se do Tamiša… Život je lep.

ilija lupulesku

Dario i ja smo imali skoro devet, dvadeset godina posle Ilijinh devet. Hodali smo kaldrmom koja se pružala kroz glavnu ulicu. Obukao je nekoliko godina star dres Uniree iz Uzdina koji se nekako te godine našao u vlasništvu njegovog oca. Na leđima je pisalo Lupulesku. Tog leta se u Engleskoj igralo Evropsko prvenstvo u fudbalu, a mi smo u školskom dvorištu, na zadnjem ulazu u školu, na betonskim stepenicama po čitav dan igrali stoni tenis… Ilijina još jedna jednako vredna medalja.

                                               Autor: Slobodan Višković

Foto: Killerspin instagram

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here