DŽIGORO KANO – ŽELJA ZA SNAGOM I VEŠTINOM

Otac modernog džudoa zahvaljujući kome je džudo postao prva japanska olimpijski priznata borilačka veština

Jigoro Kano

Džigoro, motivisan da nauči tehniku kojom će savladati nadmoćnog, fizički snažnijeg i većeg protivnika, pod uticajem porodičnog prijatelja Nakai Baseija spoznaje džiu džicu.

Džigoro je rođen u gradu Mikage u Japanu 28. oktobra 1860. godine. Nakon majčine smrti, sa samo 9 godina, preselio se u Tokio. Pod uticajem oca je pohađao evropske privatne škole gde je učio i engleski i nemački jezik. Obrazovanje koje je tad stekao je bilo od izuzetnog značaja za njegov kasniji razvoj i napredak.

Želja za snagom i veštinom

Bio je nizak rastom, slabašan, svega 157 centimetara visok i 45 kilograma težak. Posedovao je neverovatnu želju i inspiraciju. Džigoro, motivisan da nauči tehniku kojom će savladati nadmoćnog, fizički snažnijeg i većeg protivnika, pod uticajem porodičnog prijatelja Nakai Baseija spoznaje džiu džicu.

Nije trebalo mnogo Nakaiju, koji je bio ćlan šogunove straže, da samo nakon nekoliko pokazanih zahvata zainteresuje malog Džigora za takav sport, sport kojim se jača duh i telo. Iako ga je otac odvraćao od džiu džice, govoreći mu da je to vrlo opasna borilačka veština, nastavio je da trenira uporedo studirajući književnost.

Godine 1877.  je započeo školovanje na Tokijskom Imperial Univerzitetu gde ga
jedan od lekara savetuje i upućuje na Jagi Teinosuke, kod koga je Džigoro započeo svoje prve zvanične korake džiu džice.

Nakon nekog vremena Kano je promenio učitelja i počeo da trenira kod Fukuda Hačinosuke čiji metodi su se dosta razlikovali od stila koji je preferirao TeinosukeFukuda je manje iskusne uparivao sa iskusnima kako bi posle pehova i neuspeha sve bolje i bolje koristili osnovne tehnike koje bi nadograđivali stečenim iskustvima. Tako je Kanoova kreativnost dolazila do izražaja, da bi čak posle određenog vremena uspevao da pobedi zaista iskusne i umešne protivnike.

Pokušavao je sa korišćenjem određenih tehnika koje su karakteristične za sumo, a obzirom da to nije davalo rezultate kasnije je kombinovao i zahvate karakteristične za rvanje. Nedugo posle se rađaju prvi zahvati i bacanja koji će postati sastavni deo džudoa, kao što je recimo bacanje hvatom za ruku protivnika.

1879. godine, 5. avgusta, učestvovao je u demonstraciji džiu džice tadašnjem predsedniku SADU. S. Grantu. gde se zbližava sa Isom Masamotom, kasnijim učiteljom. Masamoto je imao najviše razumevanja za njega obzirom da je i sam bio manje telesne građe i konstitucije. Džigoro je krenuo da trenira sa Isom nakon Fukudine smrti.

Jigoro Kano

Grub prevod reči džudo znači nežni put

Nastanak Džudoa

Svestan mana koje je džiu džicu posedovao kao veština Kano se fokusira na reforme. Eliminišući potencijalno opasne tehnike, koje su neretko dovodile do povreda, a ponekad i do smrti i uvođenjem nekoliko zahvata koje je sam izmislio, stvara džudo.

Grub prevod reči džudo znači “nežni put”.

Kodokan je počeo sa svega 12 strunjača u budističkom hramu, a nakon samo nekoliko godina, 1911., Kano je imao preko 1000 učenika. Džudo postaje sastavni deo obrazovnog sistema Japana.

Od 1964. džudo je revijalni sport na Olimpijadama, kasnije i redovan takmičarski sport u muškoj konkurenciji. 1992. godine i lepši pol počinje sa nadmetanjem na olimpijskoj sceni.

Kano je bio član Internacionalnog olimpijskog komiteta a ujedno je i sam učestvovao u organizaciji Olimpijskih igara u Tokiju koje nažalost nije doživeo da vidi.

Bio je član ministarstva prosvete Japana, profesor na Tokijskom Univerzitetu, na kojem se i školovao u mladosti. Zapamćen je po brojnim knjigama i člancima koje je pisao i objavljivao ali su nažalost mnoge objavljene tek nakon njegove smrti, neke čak i decenijama posle. Džigoro Kano je preminuo u 77-oj godini života, 4. Maja 1938. Postoji nekoliko verzija o njegovoj smrti, jedna od njih je pneumonija.

Definicija džudoa po Džigoro Kanu

Sam Džigoro je u jednom od svojih objavljenih i prevedenih izdanja definisao džudo na sledeći način: – Džudo je put najefikasnijeg i najvišeg stupnja upotrebe kako fizičke, tako i psihološko-mentalne energije. Vežbajući tehnike džudoa u napadu i odbrani, čovek koristi i fizičku i psihičku energiju, a sve u svrhu samodiscipline i mogućnosti da se odbrani od potencijalnih napadača. –

Svet duguje veliku zahvalnost čoveku koji je dao neizmeran doprinos ne samo borilačkom sportu, već sportu uopšteno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here