DEJO SAVIĆEVIĆ – GENIJE

Voćka čudnovata

dejo savićević

 

Ako li je tačno da genije čuči u svakom od nas, a još se rodiš uz plavetnilo mora, u podnožju veličanstvenih krševitih planina gde su bistra jezera i kuda teku reke nestvarnim kanjonima, sigurno da tom geniju ne bi bilo lako da ustane. Kako i bi kad mu je Vranac vina i Njegoške pršute na mestu gde su se suprotnosti sjedinile u neobičnom kontrastu reljefa i formirale očaravajuće pejzaže prirodnih fenomena, tamo gde su najlepši zalivi na svetu. Možda je samo rođenje na takvom mestu znak da su ti zvezde naklonjene, ali opet se tek po neko dete rodi sa posebnim darom. Jedan u milion, takav je bio Njegoš sa svojim književnim delima i izrekama poput one da je tvrd orah voćka čudnovata, ne slomi ga a zube polomi… Nemojte šta zameriti, ali kad bi neko umeo s tim orahom da uradi ono što drugi ne bi ni sa loptom i on bi bio genijalan. Još kad bi mu u igri svaka lopta bila, što se kaže, ko Njegoševa, dileme ne bi bilo. Da prosti veliki crnogorski vladika, ali kad se pomene genije iz Crne Gore prva pomisao je Dejo Savićević.

dejo savićević

Savićević je bio izuzetan fudbaler, kad mu se lopta nađe u nogama znaš da će uslediti dribling, i to uvek ka napred, u punom trku ka golu. Zbog načina na koji je to izvodio, neusiljeno i uz minimalno naprezanje, nekako je izgledalo sasvim prirodno. Videlo se da je urođeno, taj osećaj za prostor i instinkt nije imao od koga da nauči, možda jedino da ga je pokupio gledajući sokolove u planinskim šumama rodne mu zemlje, one koji love isključivo u letu i pri punoj brzini. Takvi prizori hipnotišu posmatrača. Kad Dejo primi loptu očekuješ bljesak lepote, nešto najlepše što fudbal ima da ponudi. Kao kad se voziš kroz Crnu Goru i kroz prozor gledaš nestvarne pejzaže prirodnih fenomena. Na svakom kilometru te čeka iznenađenje, pitoma obala, nepokorne planine, divlji kanjoni, mirna jezera… Sve te očaravajuće slike na kratkom putu. I sam po sebi Dejo je spoj raznovrsnih kontrasta, ležerne prirode i divljeg duha. Primetili su italijanski novinari da je protiv slabijih protivnika igrao laganeze, a njegovi treneri su znali o toj neukrotivosti. No, taj ćudljivi temperament izbijao je na videlo samo kad su mu rezali krila, kad su ga ostavljali na klupi. Posle svega je i njima postalo jasno da su samo trebali da mu daju slobodu u igri, jer đe ćeš sputavati genija.

dejo savićević

A đe je taj Masaro? Danijele Masaro je italijanski golgeter i Savićevićev saigrač iz šampionskih dana u Milanu na čiju dušu je legendarni komentator Milorad Đurković svaljivao Dejove greške, ako ih je i bilo jer genije ne greši već se desi da drugi ne razumeju njegovu nameru u tom trenutku. Inače, Dejov put do Milana je počeo ispred zgrade u kojoj su Đurkovići i Savićevići živeli kao komšije. Do petnaeste godine fudbal je igrao svuda, po ulici, dvorištima, školskom igralištu, obično sa ljudima koji su bili duplo stariji. Igra po neravnim i nesređenim terenima naučila ga je da oseća loptu, da ume da je osluškuje i tako predvidi njenu putanju, pa je govorio da je sve finte i važne driblinge pokupio na ulici i da je to posebna škola. Prvi susret sa organizovanim fudbalom imao je u Mladosti gde je iskusio najveću strast, u malom titogradskom klubu je osetio istinsku fudbalsku radost i potpuno slobodan i neopterećen najviše uživao u samoj igri, ali je misleći na budućnost nešto kasnije potpisao profesionalni ugovor sa podgoričkom Budućnosti. Debija se dobro seća, sudbonosni ulazak sa klupe protiv Crvene Zvezde i gol za delirijum na punom stadionu pod Goricom. To je bio znak da se polako rađa nova jugoslovenska zvezda.

dejo savićević

Kad je Crvena Zvezda u Podgoricu stigla sa ponudom u igri su bila još dva kluba koja se smatraju najvećim na ovim prostorima, Partizan i Hajduk. Crveno-belo mu je bilo najmilije što se tada nije svidelo vojnom vrhu sa vidnim simpatijama prema crno-belom. Sa pristupnicom Crvenoj Zvezdi stigao je i poziv za vojsku a potom i raspodela u Makedoniju. U Skoplju je proveo četiri, pet meseci kad je Miljan Miljanić oformio vojnu četu, pa su reprezentativci na odsluživanju vojnog roka dobili prekomande u Beograd gde su prepodne obavljali vojničke dužnosti po kasarnama, a poslepodne trenirali na stadionima kako ne bi izgubili čitavu godinu. Sledeće sezone se sve namestilo i za Deju su došli zvezdani trenuci. Usledio je najlepši period njegove karijere krunisan sa šest trofeja, tri naslova prvaka Jugoslavije, domaći, Internacionalni i Kup šampiona. Odigrao je fenomenalne utakmice i bio predodređen da postane šesta Zvezdina zvezda, no kontroverznom odlukom klupskog rukovodstva godinama posle je ceo šampionski tim iz 1991. poneo tu čast i stao rame uz rame Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića, Vladimira Petrovića Pižona i Dragana Stojkovića Piksija. Možda nije dobio priznanje kakvo je zaslužio ali se kao prvi među jednakima našao u tom zvezdanom jatu a na nebu su, ako pogledaš malo pažljivije, neke zvezde sjajnije i od same Severnjače.

dejo savićević

Sijao je punim sjajem i u sledećoj epohi karijere, iako se u prvi mah činilo da će u svetskoj prestonici mode, gde uz crveno paše crna, genije ostati neshvaćen. U Milano je stigao na lični zahtev prvog čoveka kluba, Silvija Berluskonija, a to se autoritativnom treneru Fabiju Kapelu nimalo nije dopadalo. Na svojim leđima je osetio igru moći ove dvojice italijanskih velikana sa dve različite fudbalske filozofije, dok je Berluskoni insistirao da igrač nadahnuća, trenutne inspiracije i lucidnosti kakvu je imao Dejo mora da bude na terenu, Don Fabio je želeo da ga uveri suprotno. To je Savićevića frustriralo do te mere da je u par navrata ulazio u otvorene sukobe sa trenerom i doslovce ga terao u tri lepe i tako se našao na koncu, na tankoj liniji koja razdvaja ludaka od genija. Ali tvrd je orah, a istini za volju i Berluskoni je isterao svoje i dao krila svom miljeniku i virtouzu da stvori svoje najlepše umetničko delo. Noć finala Lige Šampiona sa favorizovanom Barselonom bila je trijumf genija, odigrao je simultanku kojom je zadivio svet. Lob udarac kojim je postigao gol Zubizareti verifikovao je zvanje najvećeg majstora igre nakon čega je nadimak Genije koji mu je dao novinar italijanske Gazete delo sport postao opšte prihvaćen. Sa Milanom je osvojio sedam trofeja, tri Skudeta, kup Italije, Ligu Šampiona i Superkup Evrope.

dejo savićević

E, sad zamislite koliko je bila jaka naša reprezentacija kad u prvoj postavi nije bilo mesta za jednog Deju Savićevića. Teško je zamisliti, ali tako je rezonovao Ivica Osim, poslednji selektor jugoslovenske selekcije. Kapelo mu je oprostio i nesuglasice, i to što su ostali igrači morali da trče duplo kad ga stavi u tim, i nakon svega ga uvrstio u idealnih jedanaest koje je ikada trenirao. Osim izgleda nije oprostio Arkanove pretnje radi Deja, mada je i on morao da oda priznanje jednom od najboljih i sigurno najmaštovitijem igraču sa kojim je imao prilike da radi, uz ogradu da nikad nije mogao da zna kako će taj dan Dejo da odigra. Na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. je grejao klupu, upisao tri nastupa a od toga jedan startni. Ostao je žal, odigrao je 56 utakmica i postigao 19 golova u dresu najbolje nacionalne selekcije i sigurno da je moglo bolje, a možda bi i bilo da sankcije nisu sprečile tada najbolji tim Evrope da se oproba na Euru 1992. Mučile su ga i povrede, na Svetskom prvenstvu 1998. je na teren istrčao samo dva puta, a za Euro 2000. nije uopšte bio spreman, ali jeste u tim kvalifikacijama protiv Hrvatske u Zagrebu kad je odigrao poslednju utakmicu i obračunao se sa purgerom koji ga je provocirao tokom davanja intervjua za televiziju, što bi Dejo rekao „prema tome“…

dejo savićević

Bio je spreman i da karijeru završi u Crvenoj Zvezdi. Vratio se u zimu 1999. a u proleće su pale NATO bombe i lopta je prestala da se kotrlja. Do prekida prvenstva odigrao je svega tri utakmice, od toga i večiti derbi sa Partizanom na kojem je još jednom pokazao klasu i da njegovo nije prošlo iako je tadašnja uprava, učiniće se, mislila drugačije. I tu ostaje žal, pošto se Dejova a i želja navijača nije ostvarila zbog nefudbalskih stvari. Uvidevši uticaj koji je ostvario u svlačionici i na tribinama, nisu mu dali da pusti korenje u klubu plašeći se da će poput oraha podići beton i uzdrmati temelje Marakane. Najdarovitiji jugoslovenski fudbaler karijeru je nastavio i priveo kraju u bečkom Rapidu.

dejo savićević

Ako talenat sagledamo kroz plod oraha, on bi bio njegovo jezgro, najvažniji deo. Uspeva u gotovo svim uslovima, ukoliko mu više odgovaraju samo će još brže formirati plod. Talenat je takav da lako može da se desi da prilikom otvaranja pod pritiskom čekića pukne i onda od njega ostane samo ljuska. Orah je dar prirode, veliki Njegoš čije se reči pamte je rekao da je voćka čudnovata, a takav je čovek čije igre se pamte, Dejo Savićević, jer ne slome ga a zube polomiše.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here