ANTIČKI TRAGIČAR – MALEROZNI IVAN JURIŠIĆ

Fudbalski vojnik uvek spreman na “juriš”

ivan jurišić

Ivan Jurišić je zbog svog fanatizma pripadao malom broju defanzivaca koji su bili ljubimci Zvezdine publike, a tu publiku je u dva navrata blago rečeno šokirao, i to u najsjajnijim momentima dotadašnje istorije kluba.

Stvarno ne znam koliko časova matematike sam imao kroz školovanje, ko će to izračunati, ali za časove filozofije tačno znam. Zato što ih nisam imao. Verujem da je isto i sa ljudima koje tu i tamo sretnem po kafanama, ali to nas ne ograničava da argumentujemo, na primer, da li su Kinezi božji narod pa je dozvolio da se toliko razmnože ili su više kao korov, neke neuništive bubašvabe, ili možda prljavi pacovi. O sinusima i kosinusima se ne priča, matematika se koristi tek toliko da se saberu ture, da se izračuna visina računa, da neko pomnoži kvote, i naravno, da se pobroje tuđe greške. Jer ljudi vole da pričaju o padovima, pogotovo onih koji su uspešniji od njih, tako valjda znamo da nismo sami u svim tim sopstvenim pogrešno donešenim odlukama.

Isto kao i na matematiku, tako smo i na fizičko svi išli, ali za razliku od trigonometrije, u fudbal se svi razumemo. Sa časova istorije smo svi zapamtili nešto na šta smo ponosni, Srbija je uvek vodila odbrambene ratove. Ni u to se baš ne razumemo najbolje, ali uprošteno šahovskim terminom, uvek smo kroz istoriju igrali sa crnim figurama. Ali, u fudbalu, verovatno kao i svi narodi, Srbi vole da igraju napadače. Centarfor je taj koji nosi slavu, njih niko ne pamti po promašajima, gol šansu proprati uzdah i već se u narednom trenutku traži nova prilika za radost, gol. Napadači se pamte po golovima, dok je sa odbranom druga priča. Oni su zaduženi da ispravljaju tuđe greške, a njihove su samo njihov žig.

Legendarni Branko Stanković bio je trener Crvene Zvezde koji je stvorio veliki tim. Napravio je ekipu koja je ostvarila najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji kluba, domogla se finala Kupa UEFA. Godina je bila 1979., a on je sklopio sastav od disciplinovanih igrača sa ustaljenim radnim navikama, poštovali su se red i profesionalne obaveze. Tim je smatrao za četu vojnika na određenom položaju, nije dozvoljavao ni najmanja opuštanja. U jednom trenutku dogodilo se da tri čuvena igrača Crvene Zvezde odbiju da treniraju zbog čelične discipline koju je nametnuo, uz uslov da se uprava odluči između njega i njih. Dilema nije postojala, Stanković je ostao trener dok su igrači morali da se izvine. Fudbaler koji je proneo slavu te generacije je Dule Savić, a igrač koji je bio baš po kroju Branka Stankovića je uporni i borbeni ZrenjaninacIvan Jurišić, fudbalski vojnik uvek spreman na “juriš”.

Ivan Jurišić je karijeru prvo gradio u lokalnom Proleteru iz kojeg je kasnije prešao u Crvenu ZvezduProleter je tih godina bio drugoligaš, a Jurišić je ubrzo po transferu postao standardni član defanzivne linije čuvenog tima Crvene Zvezde, i sa njom učestvovao u osvajanju tri šampionske titule, jednog KupaJugoslavije i stigao do krova Evrope. Slovio je za beskompromisnog fudbalera, nenadmašnog u skoku i pre svega pouzdanog. Zbog svog fanatizma pripadao je malom broju defanzivaca koji su bili ljubimci publike, a Jurišić je tu publiku u dva navrata blago rečeno šokirao, i to u najsjajnijim momentima dotadašnje istorije kluba.

U senzacionalnom pohodu ka finalu Kupa Uefa legendarni Dule Savić je utišao Hajberi. “A u Londonu – Muk” je čuvena i nadaleko prepričavana replika iz kultnog filma “Munje“, izgovara je Nebojša Glogovac dok objašnjava taj pobedonosni trenutak. Antonim toj euforičnoj situaciji desio se kasnije u Beogradu, na prvom meču finala sa Borusijom iz Menhengladbaha. Na krcatoj Marakani je bilo preko 80.000 gledalaca, Crvena Zvezda je dominirala prvih sat vremena, stekla je prednost golom Miloša Šestića u 22.-om minutu, a onda jedna naizgled bezopasna situacija koja je promenila tok meča. Ivan Jurišić je posle jednog centaršuta poslao loptu u sopstvenu mrežu, a u Beogradu se desio muk. Ko zna koliko je navijača na stadionu usled pretrpljenog šoka dobilo šećer. Kasnije je Jurišić izjavio da je ugledavši loptu u sopstvenoj mreži preživeo neku vrstu kliničke smrti. To je bila njegova jedina greška na utakmici koja je završena rezultatom 1:1. Revanš se igrao dve nedelje kasnije u Dizeldorfu, bio je 18.-i minut kada se malerozni Jurišić ponovo našao u centru pažnje. Kao nekakav Marfijev zakon na delu, ovaj put je bio u ulozi igrača koji je skrivio penal. Svi su se složili da je penal bio nepostojeći, ali to nije sprečilo Borusiju da poklon iskoristi i ni kriva ni dužna osvoji trofej Kupa UEFA.

Za Crvenu Zvezdu je odigrao 163 zvanične utakmice i dao veliki doprinos uspesima tima, ali je sportsku čuvenost zadobio kao tragični junak jednog od najslavnijih trenutaka klupske istorije. Posle Zvezde sudbina ga je poslala da završi karijeru tamo odakle su i najpoznatiji antički tragičari, u Grčku. Prvo je igrao za PAOK iz Soluna, a potom je u istom gradu nastupao za Apolon Kalamarijasu.

Časove filozofije nisam imao, i teško mi je da to objasnim, ali je opet nekako jasno. U fudbalu je najviše potrebna sreća, isto kao i u životu. Da nije dobio epitet magneta za nevolje, napravio bi još više. U životu svako nosi svoj krst, a Ivan Jurišić je tragični heroj koji svoj krst treba da nosi visoko i ponosno.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here