INTERVJU – NIKOLA KRSTINIĆ

Fudbaler zrenjaninskog Radničkog

Nikola Krstinić

– Ne mogu da kažem da postoji strah, ali je verovatno prisutna određena barijera u podsvesti zbog koje možda ne igram na višem nivou, od ovog na kojem sam trenutno. Ne obazirem se puno na to i trudim se da što više uživam u fudbalu.-

Nikola Krstinić je danas fudbaler Radničkog iz Zrenjanina, a već dugo vremena unazad igra na visokom nivou u srpskoligaškim klubovima. Pre nekoliko godina napravio je hrabru ili ludu odluku, ili samo onu jedinu moguću – posle doživljenog drugog loma noge nastavio je da radi ono što voli i ni u jednom trenutku nije pomislio na drugu opciju. Povrede zbog kojih vrhunski sportisti završavaju karijere, ali ne i Nikola. Dva puta mu je slomljena kost, ali ne i sportski duh.

Nikola, dva puta si prolazio kroz sličnu situaciju. Šta prolazi kroz glavu kada postaješ svestan da si doživeo tešku povredu?

Prvi put nisam bio ni svestan o čemu se zapravo radi. Iščekivajući rezultate sa rendgena, mislio sam da nije ništa strašno, da je došlo do nekog uganuća članka, ili tako nešto, bolovi nisu bili toliko jaki da bih pomislio da se desio prelom, ali nisam mogao da se oslonim na nogu i to je jedino bilo zabrinjavajuće. Bilo je jako teško pomiriti se sa tim  da ću morati da nosim gips preko cele noge i  da neću moći normalno da  hodam 2 do 3 meseca. Drugi put sam tačno znao šta se dogodilo i da ću ponovo prolaziti kroz sve to.

Verujem da si imao veliku podršku najbližih. Kako su oni odreagovali, da li je bilo saveta da prekineš sa igranjem, kako si ti razmišljao?

Da, imao sam ogromnu pomoć od strane porodice i prijatelja. Niko me ni u jednom trenutku nije savetovao da prekinem sa fudbalom, čak ni lekar koji je vodio računa o mom oporavku. Svi su bili optimisti, govorili da sam mlad i da će kost brzo i dobro zarasti. Nijednog momenta mi nije prošlo kroz glavu da je to kraj fudbalske karijere, velikim delom i zahvaljujući svima njima. Bilo je samo, kako se što pre vratiti na teren i završiti kao pobednik.

Oporavak i povratak na teren posle ovakvih stvari su možda i najteži deo. Uspeo si, ali koliko dugo sve to traje?

Najveći problem je bilo vreme koje je moralo da prođe kako bi se noga skroz oporavila. Oporavak je trajao punih 6 meseci. Januara 2011. sam se povredio, a već u junu sam odigrao jednu utakmicu za omladince. Kažem već, jer se kasnije ispostavilo da je ta želja za što ranijim povratkom na teren dovela do nove-stare povrede. Na zvaničnoj seniorskoj  utakmici, došlo je do nesmotrenog starta protivničkog igraca,  gde sam ponovo doživeo istu povredu. Možda će ovo zvučati malo čudno, ali danas mislim da je verovatno i bolje što se desio drugi prelom,  jer mi je tada hirurškom intervencijom noga ojačana i nije bilo potrebe nositi gips.

Sećam se treninga Zadrugara u Kristalnoj dvorani, vukao si nogu. Lično, mislio sam da je nemoguće da se vratiš, a ti si to uspeo i čak igraš već dugo kvalitetne rangove takmičenja i to zapaženu ulogu. Sećaš li se tog perioda? Igrao si prvenstvenu utakmicu a da još nisi bio možda ni potpuno zalečio povredu. Da li je moguće pobediti strah?

Naravno da se sećam tog perioda. Bilo je problema u početku, nije sve išlo onako kako sam ja želeo, ali zelja da ponovo zaigram je bila mnogo veća od svega toga. Kako je vreme prolazilo, povreda je polako odlazila u zaborav.

Ne mogu da kažem da postoji strah, ali je verovatno prisutna određena barijera u podsvesti zbog koje možda ne igram na višem nivou, od ovog na kojem sam trenutno. Ne obazirem se puno na to i trudim se da što više uživam u fudbalu.

Sve si prebrodio i trenutno si u zrenjaninskom Radničkom. Deo si novog fudbalskog projekta sa našeg područja, kao i u nekoliko prethodnih klubova?

Generalno, situacija  u srpskom fudbalu je jako loša. U Zrenjaninu i okolini pogotovo. U posledjih nekoliko godina nije postojao dobro organizovan klub. Banat je kratko ličio na tako nešto, ali je poslednjih godina to bilo samo mučenje, koje je na kraju dovelo i do gašenja kluba. Uglavnom su to bili finansijski problemi. Tamo gde su finansije bile donekle stabilne, problem je bila uprava ili pojedinac koji nije bio iz sveta fudbala, mislim na mešanje u trenerski posao,  zahtevanje da neko igra iako mozda ne zaslužuje, reakcija na loše rezultate i smena trenera posle samo nekoliko utakmica.

Da li veruješ da će u sadašnjem klubu biti drugačije?

Radnički na čelu ima reprezentativca Srbije i upravu koja je ceo život u fudbalu. Ljudi koji su pre svega pošteni, znaju šta rade i trude se da to bude na najkvalitetniji mogući način. Ne postoji nikakav pritisak ili tenzija, na igračima je samo da dobro treniraju i pruže svoj maksimum, a rezultati moraju doći pre ili kasnije. Ekipa je najmlađa u ligi, treba je podržati i imati strpljenja. Ništa se preko noći ne može postići.

nikola krstinić

Šta ćeš -sutra-, kako razmišljaš?

Nažalost, danas u Srbiji od fudbala ne može da se živi, uglavnom može da bude neko trenutno zadovoljstvo koje ne garantuje nikakvu budućnost. Nemam više 17 godina da maštam o nekoj fudbalskoj karijeri. Zavrsavam fakultet i trudim se da se usavršavam na nekim drugim poljima. Nadam se da ću u budućnosti moći da uskladim fudbal sa poslom i da neću morati da prestanem da igram.

Nikola, hvala ti na vremenu i iskrenom razgovoru. Želim ti da još dugo uživaš na terenu.

Hvala i tebi na pozivu, a daću sve od sebe da tako bude.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here