INTERVJU – DRAGAN VUKOVIĆ

Fudbalski trener koji trenutno živi i radi u Kini

Dragan Vuković

FIFA priznaje kinesku igru cuđu kao prvu formu fudbala za koju postoji istorijski dokaz. Loptom se baratalo nogama, igra rukama nije bila dozvoljena, postojali su golovi, a verovatno i liga. Cuđu je najveći procvat doživljavao tokom vlasti dinastije Song (960-1279), kada je bio izuzetno popularan. Bilo je čak i profesionalnih igrača koji su uživali veliku popularnost. Možda se poslednjih godina i u onima koje su pred nama fudbal u stvari vraća u svoju domovinu, a u tome mu najviše pomažu stranci među kojima je i jedan Zrenjaninac.

Ko je Dragan Vuković?

Dragan Vuković je 29-ogodišnji fudbalski trener koji trenutno živi i radi u Kini. Sve je počelo po završetku igračke karijere, koju zbog povrede nisam mogao da nastavim. Zbog velike ljubavi premu sportu, a naročito fudbalu, rešio sam da ostanem u toj sferi, u ulozi trenera. Tada, kao još uvek student DIF-a, započeo sam trenerski posao u fudbalskom klubu Banat vodivši generaciju dečaka rođenih 1999. godine, a zatim nastavio u Akademiji Bambi, gde sam trenirao mališane ´06.  Do 2015. godine sam radio u Bambiju, nakon kojeg sam prešao u FK Proleter 2006 i zajedno sa trenerom Danilom Bjelicom vodio kadete tog kluba. U tom periodu sam dobio ponudu i odlučio se da odem u Kinu.

Dragan Vuković

– Najveća razlika i ujedno velika prednost naše dece je ta što imaju više slobodnog vremena i razna igrališta za igru, a znamo da se većina prvi put sa fudbalom sreće upravo na ulici. Deca u Kini odrastaju bez te privilegije. Njihovo školstvo je tako organizovano da, nažalost, nemaju puno viška vremena, pa samim tim ni prilike da se igraju i stiču motorne veštine. Njihov prvi susret sa fudbalom se odigrava upravo na treningu u školi, dok naši dečaci i devojčice po dolasku na prvi trening već imaju iskustva stečena igrajući se napolju. –

Tvoj put do tamo?

Otišao sam spontano, nije to bila zemlja u kojoj sam sebe zamišljao. Sticajem nekih okolnosti i ljudi koje sam upoznao došao sam na ideju da pokušam tamo da radim kao fudbalski trener. Došao sam u kontakt sa Đokom Kokovićem koji već duži niz godina radi u Kini i ima svoju fudbalsku akademiju. Prelomio sam zbog boljih uslova i bržeg napretka.

Kako su izgledali prvi dani i prvi susreti sa Kinom, Kinezima i kineskim jezikom?

Kultuloroška razlika je ogromna i prvi dani su svakako šokantni za svakoga ko naglo promeni sredinu, pa je tako bilo i meni. Period adaptacije traje mesecima i nije nimalo lak. Ali Kina je divna zemlja i Kinezi su veoma srdačan narod koji će vam izaći u susret i pomoći u svakoj situaciji. A kineski jezik je zbilja veliki izazov, ali i te kako zanimljiv. Savladao sam dovoljno da ih na treningu razumem i govorim toliko da se u restoranu i prevozu dobro snalazim.

Koje su najveće razlike u dečijem fudbalu u odnosu na Srbiju?

Najveća razlika i ujedno velika prednost naše dece je ta što imaju više slobodnog vremena i razna igrališta za igru, a znamo da se većina prvi put sa fudbalom sreće upravo na ulici. Deca u Kini odrastaju bez te privilegije. Njihovo školstvo je tako organizovano da, nažalost, nemaju puno viška vremena, pa samim tim ni prilike da se igraju i stiču motorne veštine. Njihov prvi susret sa fudbalom se odigrava upravo na treningu u školi, dok naši dečaci i devojčice po dolasku na prvi trening već imaju “iskustva” stečena igrajući se napolju.

Koji su osnovni preduslovi koje trener iz inostranstva mora da ispuni da bi radio u nekoj od njihovih fudbalskih škola?

Da bi “naši” ljudi uspešno radili u Kini najbitnije je da prihvate razlike u mentalitetu i da se što bolje prilagode načinu razmišljanja Kineza. Zatim, naravno, neophodno je znanje engleskog jezika, pogotovo stručnih termina, volja za radom i mogućnost da svoje znanje i veštine prenesu na decu i, takođe, kineske trenere.

Kako je izgledao tvoj prvi trening?

Prvi trening je od velike važnosti jer sam njim morao “kupiti” decu, ali i njihove roditelje i ostale trenere. Na prvom treningu mi je jako bilo bitno da deci bude zanimljivo i s toga se on sastojao od mnoštva igrica i pomoćnih rekvizita. Mi, kao stranci i belci, smo inače Kinezima, a naročito deci, veoma interesantni i gledaju na nas sa radoznalošću pa iz tog razloga nije mnogo teško zainteresovati ih za rad.

Kako je biti u samom središtu trenutno najveće lokalne fudbalske ekspanzije?

Ogromne svote novca se ulažu u fudbalsku industriju. Fudbal velikom brzinom napreduje i preti da dostigne nivo evropskog fudbala. Recimo, bio sam da gledam utakmicu Bayern Munchen – AC Milan i zainteresovanost za tu prijateljsku utakmicu je bila ogromna. Stadion od 50 000 ljudi je bio prepun, a ko nije uspeo da uđe pratio je utakmicu preko video bima ispred stadiona i putem TV prenosa.

Kako to da neki klubovi troše više od 60 miliona evra na pojačanja, dok drugi nemaju ni mlađe kategorije, a gradovi od po 2 i više miliona stanovnika neretko imaju samo jedan fudbalski klub?

Troše ogroman novac za pojačanja zbog ogromne želje da u svoje klubove dovedu velike fudbalske zvezde i time utiču, odnosno povećaju popularnost fudbala u zemlji. Razlog zbog kojih neki klubovi nemaju mlađe kategorije, već samo prvi tim, je taj što mlađe generacije fudbal igraju za školske timove i najbolji od njih direktno prelaze u prve timove.

Da li je nama dovoljno to što smo talentovana nacija i kako vidiš odnos snaga sa Kinezima za desetak godina?

To što smo talentovani kao nacija je jako dobro, ali nažalost nije dovoljno. Svi znamo i vidimo da se u naš fudbal ne ulaže dovoljno sredstava. Jako je puno talentovane dece koja nemaju gde da treniraju, nemaju nikoga da ih podstakne i uloži u njih. Sa druge strane, Kinezi nisu toliko talentovani, ali ulažu velike svote novca u to da njihova deca imaju nabolje moguće uslove za treniranje. Vrlo je verovatno da će ubrzo razlike u kvalitetu fudbala biti minimalne.

Kako bi izgledao kineski fudbal bez vas, stranaca, trenera i igrača?

Moje mišljenje je da fudbal u Kini bez igrača i trenera iz inostranstva ne bi bio to što je sada i što će tek biti. Sve više je Evropljana koji odlaze tamo i unose inovacije u kineski fudbal. Kinezi su takvi da rado prihvataju i vredno upijaju nove informacije i znanja i zbog toga imaju perspektivnu fudbalsku budućnost.

Sve je više naših državljana u Kini?

U gradu gde sam do skoro radio, u Šenženu, je i moj prijatelj kojem sam pomogao da dođe, Zrenjaninac Milan Djurić, a koji je više godina radio kao trener golmana na Malti. Istina je da sve više Srba odlazi u Kinu da radi, kako ovaj posao, tako i mnoge druge.

Planovi za 2018. godinu?

Januara 2018. se vraćam u Kinu. Odlazim u grad Ningbo i po prvi put od odlaska preuzimam seniorski tim. Treniraću poluprofesionalnu ekipu, četvrtoligaša koji mnogo ulaže i ima ambiciju da uđe u viši stepen takmičenja. Za mene je ovo veliki izazov i daću sve od sebe da napravim što bolji uspeh.

Dragan Vuković

Dragan Vuković: – Svi vi koji putujete Kinu, psihički se dobro pripremite za veliku promenu i naoružajte strpljenjem. Čeka vas lep, siguran i uzbudljiv život. –

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here