ZVONKO VUJIN – KAO U STARIM FILMOVIMA

Gromovnik sa Begeja

Kao što uši, nos i stopala rastu čitav život tako i priča o tim istinskim borcima raste i nakon karijere, prvo do legende, pa preraste u mit, a onda se zaborav pobedi, ili se bar odloži na neko vreme

Točak vremena se okreće i melje, i godine neumitno prolaze. Zub vremena grize baš sve, ali za neke ideje i ljude možemo reći da su mu dostojni protivnici. Kao što uši, nos i stopala rastu čitav život tako i priča o tim istinskim borcima raste i nakon karijere, prvo do legende, pa preraste u mit, a onda se zaborav pobedi, ili se bar odloži na neko vreme. Jedan od tih boraca je Zvonko Vujin, možda najbolji kojeg smo imali.

Boksersku karijeru je završio daleke 1975. godine, dugo o njemu ništa nismo čuli, a onda jedna vest da prodaje sat. Zlatni ručni sat koji mu je na prijemu organizovanom na Belom dvoru poklonio Tito, nakon što je doneo prvu olimpijsku medalju za jugoslovenski boks iz Meksika. Slušao sam kockara dok priča da su zapravo sat i njegove proklete kazaljke koje se stalno vrte u krug taj pravi rulet u kom svi učestvuju. Rizik, avantura, sujeta i pohlepa, analiza protivnika, blef i napad, možda su u ruletu i kocki sadržani svi elementi karaktera jednog boksera, a Zvonko Vujin je iz nekog razloga ipak odustao od prodaje tog sata, ostavio ga je naslednicima. Ako verujete u mistične veze, zanimljiva je njegova izjava o parapsihologiji, pred finalni meč na Evropskom prvenstvu u Rimu sa Juzefom Grudzienom prišao mu je neki Poljak iz publike, bio je proćelav i buljavih očiju, nakon razmenjenih par reči Zvonko kao da je u tom finalu zaboravio da boksuje. Iako je sa lakoćom i pun samopouzdanja stigao do njega, taj meč je pod nekim zbunjujućim okolnostima izgubio na poene. Na isti način je od istog borca izgubio i na pomenutim olimpijskih igrama u Meksiku.

Zlatni sat koji svedoči o dostizanju slave je ostao zaturen negde među mnogobrojnim peharima i medaljama dok Zvonko u penziji gaji voće, peče rakiju, često peca i ponekad podigne ruke prema nebu

Rođen je 1943. godine u delu grada koji su zvali Bolnički kraj. Postoji priča da su mu roditelji jednom sakrili cipele da ne bi išao da boksuje, a on je u boksersku salu pobegao u čarapama. Nije umeo jasno da definiše zašto, ali nešto nejasno ga je vuklo tamo, valjda i tu ima malo onog mističnog koje je pominjao. Brz kao munja, lakonog, razorne levice, talenat su odmah svi videli. 1957. godine ulazi u ring, a već godinu dana kasnije, sa petnaest godina, osvaja zvanje omladinskog prvaka Jugoslavije. Neukrotivi duh i neustrašivi karakter učinili su da te godine polomi nogu skakajući sa mosta na brod kojim su zrenjaninski kajakaši prevozili nekud čamce. Usledila je jednogodišnja pauza već na samom početku karijere. To ga nije sputalo da kasnije osvoji dve olimpijske bronze, srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu, da bude tri puta prvak Balkana, prvak Mediterana, četiri puta seniorski prvak Jugoslavije, osvajač “Zlatne rukavice“, “Beogradskog pobednika“, “Zlatnog gonga“, da postane jedan od najboljih boksera lake kategorije JugoslavijeEvrope i Sveta u zlatno doba boksa, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Četrnaest godina standardni reprezentativac. Iako su ga zvali svi značajniji jugoslovenski klubovi ostao je veran svom Zrenjaninu. Postoji anegdota kako su predstavnici pančevačkog Dinama došli da ga odvedu, da bi ih narodni heroj Branko Krvavi“, tadašnji predsednik Banata, tražio sa repetiranim pištoljem po gradu.

Za razliku od kategorija koje je često menjao, od papir, preko bantam, perolake, lake, do poluvalter, jednoj ženi je ostao veran ceo život. Sudbinski susret u kojem je svoju tadašnju školsku drugaricu Klaru zaštitio od nekih nasrtljivih i bahatih momaka bio je početak velike ljubavi koja je krunisana brakom i sa dve devojčice. Kao u starim filmovima. Politikin zabavnik je svojevremeno o njemu objavio strip, što govori u prilog koliko je Zvonko Vujin bio popularan. Levoruki bombarder, ili gromovnik sa Begeja kako su ga prozvali, spada u sam vrh jugoslovenskog boksa, a zlatni sat koji svedoči o dostizanju slave je ostao zaturen negde među mnogobrojnim peharima i medaljama dok Zvonko u penziji gaji voće, peče rakiju, često peca i ponekad podigne ruke prema nebu.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here