MARGITIN MAČ KAO SVETIONIK MEĐU PROPALICAMA DVADESETOG VEKA

Margit Kristijan – Najveći mačevalac u našoj sportskoj istoriji

margit kristijan prentič

Mač je odličje časti, dostojanstva, usko je povezan sa pravdom i moralnim principima, u njemu su sadržani elementi moći i snage, svetlosti i mudrosti.

Margit Kristijan-Prentič je rođena 20. juna 1913. godine u Velikom Bečkereku, u kratkotrajnom miru između dva Balkanska rata. Njen 94 godine dug životni vek kao da je pravo svedočanstvo rečenice da je mir zapravo samo primirje u beskonačnom ratu. Pored Prvog balkanskog rata koji je doživela u majčinom stomaku, Drugog balkanskog kao beba, u njenoj neposrednoj blizini su se odvijali i Prvi Svetski rat, Drugi Svetski, rat koji je doneo raspad Jugoslavije, Nato bombardovanje. Sa svetom zaista nešto ozbiljno nije u redu, a Margit je bila sasvim u redu, i mnogo više od toga. Okružena svom tom destrukcijom, divljaštvom, zatupljivanjem duha, ona je stajala ponosno iznad tog pustošenja i izazivanja propasti, kao nekakav redak svetionik među svim tim propalicama dvadesetog veka.

Mačem se kroz vekove ubijalo, ali se i blagosiljalo. S razvojem vatrenog oružja mač je uglavnom zadržao samo simbolična značenja, njime se danas najviše služe sportisti koji se bave mačevanjem, dok u ratovima viteštva više nema. Mač je odličje časti, dostojanstva, usko je povezan sa pravdom i moralnim principima, u njemu su sadržani elementi moći i snage, svetlosti i mudrosti. Istorija kakvu poznajemo je ispisana mačem. Teško je razlučiti između mačevanja kao umeća ratovanja i mačevanja kao sporta, neke kulture i dalje čvrsto drže do toga da je mačevanje kao velika veština čista umetnost i filozofija. Ne možemo nazvati samuraje, vitezove ili musketare sportistima, ali za Margit Kristijan možemo slobodno reći da je najveći mačevalac u našoj sportskoj istoriji.

Kao što ne možemo sa sigurnošću tvrditi da postoji tačno određeni datum i trenutak otkad istorija kreće da se računa, tako su isto u nekom momentu škole mačevanja zamenili klubovi, a učitelje treneri. Iako bi filozofija ovog učenja trebalo ostati ista, mačevanje jednostavno više nije bilo pitanje života i smrti, što je trebalo da predstavlja korak unapred čovečanstva. Da ne brineš kad izađeš napolje da će te neko preseći na pola. Kao da izađeš da prošetaš pa sve očekuješ da će ti pasti neki kamen na glavu, pomisliš kakva svinjarija od jednog vremena, a onda čovek izmisli vatreno oružje. Mačevanje je nekako ostavljeno uglađenim i otmenim ljudima koji žele da nadograđuju duh, jačaju mišiće, poboljšavaju reflekse, izgrađuju skladno telo. Takvi su bili čuveni trener Eugen Kristijan i njegova posve izuzetna ćerka Margit, legende sportskog mačevanja.

Na Olimpijskim igrama održanim u Berlinu 1936. godine plasirala se u četvrtfinale, što je uspeh koji nijedna takmičarka sa ovih prostora nije nikada ponovila.

Kada je imala 10 godina u sport je uveo otac koji se, dobivši posao u gimnaziji kao profesor fiskulture, doselio u Bečkerek 1908. godine. Zaljubljenik u mačevanje, u kojem je uz aktivno bavljenje radio i kao trener. Malu Margit je, nakon što je pokazala vanserijski talenat, poslao u Budimpeštu gde se usavršavala do takmičarskog nivoa u jednoj od najpoznatijih škola mačevanja, “Santeli”. Tamo se uporedo bavila i atletikom za koju je takođe bila izuzetno nadarena, postoji anegdota da je na jednom nezvaničnom takmičenju bacila koplje dalje od tadašnjeg mađarskog nacionalnog rekorda.

Takmičila se u borbama floretom, to je disciplina u kojoj se pogodak ostvaruje isključivo ubodom, dakle samo vrhom. Sa nepunih 17 godina, 1930. godine, prvi put je osvojila državno prvenstvo. Istovremeno je njen otac postao apsolutni prvak pobedivši u sve tri discipline, maču, sablji i floretu. Kada je Margit Kristijansedmi put uzastopno ponela naslov nacionalnog prvaka, kvalifikovala se na Olimpijske igre u Berlinu gde je uz Ivku Tavčar postala prva reprezentativka Jugoslavije u mačevanju na najvećoj sportskoj smotri. Te 1936. godine se plasirala u četvrtfinale, što je uspeh koji nijedna takmičarka sa ovih prostora nije nikada ponovila.

Posle Drugog svetskog rata nastavila je utabanim stazama njenog oca koji je u međuvremenu preminuo. Uz aktivno nastupanje na takmičenjima preuzela je njegov trenerski posao, da bi se nakon takmičarske karijere i zaposlila kao nastavnik fizičkog vaspitanja. Umrla je 2008. godine u porodičnoj kući u Malom Iđošu.

Karijeru je okončala sa 13 naslova prvaka države. Bila je član zrenjaninskog mačevalačkog kluba Obilić, koji se danas zove Omladinac i predstavlja pravi sinonim za mačevalački sport na prostorima Srbije. Klub je osnovan daleke 1890. godine što ga uz veslački klub svrstava u sportski kolektiv sa najdužom tradicijom u Zrenjaninu, uz to je trenutno i najuspešniji mačevalački klub u Srbiji, sa najvećim brojem pojedinačnih i ekipnih titula u svim starosnim kategorijama.

Autor: Ivan Višković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here